U septembru 2016, otišla sam u Narodnu Skupštinu na sastanak na kom je prisustvovao veći broj LGBT+ aktivista/kinja.
Nisam morala da ustanem i da pričam. Zapravo, ovakva kakva sam – beskrajno nesigurna i anksiozna, sedela sam tamo zadovoljna što ne moram da ustanem, stanem iza te govornice i pričam pred ljudima starijim i iskusnijim od sebe.
Onda je iza te govornice stala poslanica Marija iz Srpskog pokreta Dveri. Ne jednom, nego dvaput.
Ja sam sedela i slušala kako priča o mom životu, životu mojih prijatelja, poznanika i čitavoj jednoj zajednici ljudi kao da ne sedimo tu odmah do nje. Kao da ne slušamo, ne čujemo. Kao da nemamo osećanja, kao da nismo ljudi.
Kao i obično kad se radi o LGBT pravima, koriste se termini “populacija”, “propaganda”, koriste se termini koji nas dehumanizuju, koji nas odvajaju od svih ostalih, koji postavljaju zid između “njih” i “nas”, između “građana Srbije” i “LGBT populacije”, između “normalnih” i… šta god.
Sedela sam i u meni se kuvalo milion stvari, ali sam ćutala jer su gore pomenuti stariji i iskusniji, jedni za drugima ustajali kako bi stali iza te govornice i pružili mišljenje drugačije od mišljenja homofobične poslanice.
Slušala sam je i gledala sam je kako stoji nesigurno i ponavlja tuđe reči, ponavlja fraze i uvrede umotane i parafrazirane tako da bude desničarski politički korektno, kako priča o stvarima o kojima ne zna ništa. Slušala sam je i nisam se javila za reč.
Onda je rekla ključnu stvar. Rekla je kako nikad nije dobila dokaze da LGBT populacija doživljava veći stepen nasilja od ostatka populacije.
Pre nego što sam postala toga svesna, ruka mi je već poletela u vazduh. Koleginica me je pitala šta ću da kažem kad dođe moj red, rekla sam joj da ne znam. Rekla sam joj istinu – a to je da ne mogu da razmišljam o tome šta ću reći.
Jedino o čemu sam mogla da mislim jeste kakav je moj život bio do tog trenutka.
Rođena sam 18. marta 1995. u Beogradu na Zvezdari.
Bila sam voljena mesecima pre nego što sam prvi put udahnula vazduh. Moja tetka kaže da je moj tata, dok su slavili moje rođenje, stao ispred ogledala, ponosan i ispravljen – kao novi čovek.
Od detinjstva se sećam parkića ispred zgrade, sećam se Zemunskog keja i šećerne vune, tetkinog čvrstog stiska ruke – jer nije htela da me izgubi iz vida, jer je htela da uvek budem bezbedna i čitava.
Sećam se cveća iz dekine bašte, dvorišta naše kuće popločanog ciglama.
Odrasla sam okružena psima. Kada bih morala da se razdvojim od našeg staforda, Bilija, spavala bih na knjizi otvorenoj na strani gde je bila njegova fotografija.
Odrasla sam želeći da spasim svet. Želeći da nahranim i napojim svu gladnu i žednu decu ovog sveta. Želeći da pružim slobodu i sigurnost i igračke deci koja su znala samo za rat i gubitak.
Onako iskreno kako to samo deca mogu, želela sam svet ispunjen ljubavlju i nežnošću, i cvećem. Želela sam sve to još pre nego što sam krenula u osnovnu školu.
Sećam se mirisa sela i radionice, zvuka brusilice i aviona u niskom letu.
Sećam se dekine bašte u Zemunu, sećam se miliona čokoladica koje mi je davao za mojih 17 godina života, sećam se poslednje čokoladice koja je našla put do mene sakrivena u njegovom džemperu na dan njegove sahrane.
Najviše od svega se sećam ljubavi i nežnosti svoje porodice.
Kada sam imala 12 godina, prvi put sam se stvarno zaljubila. Imala je isto ime kao jedna voćka, imala je smeh koji je odzvanjao.
Sećam se njenih krupnih, tamnih očiju i kako bi prekrstila ruke kad bi se naljutila. Sećam se njenog glasa, čak i danas, kao da smo opet u parkiću kod njene zgrade.
Kad sam imala 13 godina, prvi put sam bila silovana. Zato što sam bila zaljubljena u devojku koja je imala isto ime kao jedna voćka.
Zato što sam bila drugačija, volela drugačije. Zato što postoje ljudi koji ne shvataju da se zapravo volimo isto.
Zato što postoje ljudi koji ne znaju da vole.
Dobijala sam batina i batina nakon tog dana.
Šamare i guranja sam prestala da brojim mnogo pre nego što sam bila silovana po drugi put kad sam imala 15 godina.
Na ulici su mi dobacivali, postavljali mi neprijatna i neprimerena pitanja. Potpuni stranci su osećali da imaju pravo da mi priđu i da mi prete klanjem.
Kad sam imala 17 godina silovao me je poznanik koji je mrzeo pedere i koji je mislio da su lezbejke dobre samo za jednu stvar.
Od 13. do 18. godine, bila sam proganjana od strane prvog muškarca koji mi je pokazao kakav je osećaj kad te neko mrzi, kad neko misli da tvoj život ne vredi ništa. Proganjao me je da bi se postarao da nikad ne zaboravim šta mi je uradio, da nikad ne zaboravim gde mi je mesto.
Imala sam 21. godinu kada sam stala iza te govornice u Skupštini i nisam znala kako da objasnim ljudima koji su sedeli oko mene da je moj život već 8 godina konstantno osvrtanje iza ramena, strah i nasilje.
Da se ne osećam bezbedno u sopstvenom gradu, gradu u kom sam prvi put udahnula vazduh, otvorila oči. Na ulicama gde sam napravila prve nesigurne korake. Na ulicama kojima sam trčala.
Da se ne osećam bezbedno u sopstvenom domu gde sam volela i bila voljena, gde sam odrastala.
Da se ne osećam bezbedno u sopstvenoj koži, u ovom slomljenom i izmrcvarenom telu koje su drugi ljudi vukli i gurali i tukli, i pljuvali, i skidali, i zlostavljali.
Da nisam samo ja, da sam okružena ljudima sa životnim pričama sličnim mojoj. Ljudima koji ne znaju šta je sloboda i sigurnost samo zato što su “drugačiji”, samo zato što je svet previše fokusiran na sve naše različitosti da bi primetio sve sličnosti.
Da moja realnost nije ista kao njihova realnost.
Rođena sam 18. marta 1995. u Beogradu na Zvezdari. Bila sam voljena mesecima pre tog dana. I volela sam zauzvrat, snažno i bez pitanja, volela sam sve, čak i one koji to ne zaslužuju.
Volela sam, a i još uvek volim ovaj Beograd, i ovu Srbiju i sve u njoj.
I znam da sam veći patriota od bilo koga ko se krije iza zastave, iza grba, iza himne, iza Srpskog pokreta Dveri jer ja svoju zemlju volim iako me odbacuje, iako me neosnovano optužuje da sam kriva za njenu propast, iako me gura i šalje u neke daleke, meni strane zapadne zemlje. U zemlje gde ne mogu čuti jezik koji priča moja majka, gde nema mirisa i okusa da me podsete na detinjstvo, i bezbrižne, srećnije dane.
Volim svoju zemlju koja nas deli na svoje “građane” i “LGBT populaciju”, kao da smo došli iznebuha, niotkuda, bez majki i očeva, bez korena.
Volim svoju zemlju iako mi uskraćuje moja prava koja su mi zagarantovana rođenjem – a ipak moram svaki dan da se borim za njih. Moje dostojanstvo, zagarantovano Ustavom Republike Srbije.
Moram da molim i zahtevam da se na mene, na nas, gleda kao na ljude. Na ljudska bića od krvi i mesa koja čuju i osete, i koje boli, i koja krvare. I koja vole. Isto kao i bilo ko drugi.
Rođena sam ista, a drugačija.
Rođena sam i samo kratko bila ravnopravna.
Rođena sam kao potpuno ljudsko biće, kao nešto više od etiketa koje su mi lepljene.
Rođena sam i roditelji su mi dali ime Kristina. Kristina znači nosilac krsta. (Ako je za verovati da ime određuje sudbinu, moje ime se dobrano potrudilo oko toga.)
Ja sam nečije dete, nečija sestra, nečija unuka, sestričina. Nečiji prijatelj. Nečija devojka.
Ja sam voljena. I volim zauzvrat. Snažno i bez pitanja.
Volim uprkos mržnji stranaca, uprkos nasilju, uprkos strahu, pretnjama.
Volim uprkos tome što mi je u bezbroj navrata oduzeto dostojanstvo, i osećaj bezbednosti, i pravo da zasnujem porodicu jednog dana.
Čak i onim danima kada me napadi panike drže zatvorenu u kući, čak i onim danima kada se plašim i sopstvenog kreveta i kada ne mogu da podnesem ni dodir pun ljubavi.
Čak i onda kada od mraka ne vidim svetlo.
Kada se sve loše što mi se desilo, što mi je urađeno, sav bol i strah i tuga čini većim od svih lepih i divnih i predivnih stvari i ljudi kojima sam okružena.
Čak i tad volim.
I opraštam.
I idem dalje.
Sve ovo mi je prošlo kroz glavu pre nego što sam stala iza te govornice. I mnogo više od toga.
Za ta tri minuta, nisam rekla sve ovo. Nisam rekla ni delić.
Pokušala sam.
Sažela sam i uprostila koliko sam mogla dok mi je srce lupalo, dok su oči svih tih starijih i iskusnijih ljudi bile uprte u mene. Pokušala sam da objasnim svima, pre svega poslanici Mariji, jer mislim da joj niko nikad nije objasnio.
Pokušala sam da kažem što jednostavnije ono što sam osećala, znala, doživela.
Pokušala sam čitav jedan svet da stavim u nekoliko rečenica, u nekoliko minuta.
Pokušala sam da kažem i nadala se da će biti dovoljno, da će se možda osetiti ono nedorečeno.
Nadala sam se da će me čuti makar samo jedna osoba.
Nadam se da će ovo sad neko pročitati do kraja, da će razumeti.
Za kraj imam da kažem samo: Srećan mesec ponosa! Slavimo. Volimo. Idemo dalje.
