Dragan Kujundžić i Vesna Lalić među vodećim su novinskim fotografima u Srbiji. Sa velikim iskustvom u sferi dokumentarne fotografije, godinama unazad približavaju nam život onih koji žive na samim marginama društva, prikazujući – istinu. Njihov zajednički projekat “Nevidljive” predstavljen na istoimenoj izložbi u okviru pratećeg programa Parade Ponosa, čini intimno svedočanstvo svakodnevice transrodnih Romkinja u Beogradu.
Ove žene odbačene su od svih i diskriminisane i od diskriminisanih – od romske zajednice, od LGBT zajedince i od čitavog društva. “Nevidljive” žive od seks rada, zbog čega se nalaze na jednom od najdaljih krajeva margine. Kao transrodne Romkinje i seks radnice, one su često žrtve teškog fizičkog nasilja i maltretiranja koje ne smeju da prijave policiji da i same ne bi bile uhapšene.
Prema dostupnim podacima, u svetu je u prva četiri meseca ove godine registrovano preko 100 ubistava transrodnih i rodno različitih osoba. U Srbiji, kada je reč o položaju Roma i transrodnih ljudi, situacija nije mnogo bolja. Organizaciji Gayten prijavljeno 24 incidenata, od čega je 10 napada bilo upereno upravo prema transrodnim seks radnicama. Ogroman broj slučajeva ostaje neregistrovan što iz straha od policije, što zbog nepoverenja u represivni sistem koji ih ne štiti kao ostale građane Srbije. Dok ih osuđuje i odbacuje zbog različitosti, društvo ne zna i ne vidi kako one zapravo žive.
Foto: Vesna Lalić
Da bi ukazali na užasne probleme i težak položaj u kojem se trasrodne Romkinje nalaze, Goran Miletić iz organizacije Civil Right Defenders pozvao je su fotografe Dragana Kujundžića i Vesnu Lalić da osvetle delić njihove svakodnevice. Kako kaže Vesna Lalić za VICE Srbija, najteži deo posla bio je pronaći devojke i dogovoriti sa njima snimanje.
– Prvo sam kontaktirala romska udruženja i, nažalost, ostala bez ikakvog odgovora. Shvatila sam koliko licemerje ide daleko jer nisam dobila apsolutno nikakvo obrazloženje. Sviđalo se to našem društvu ili ne, koliko god to delovalo neprihvatljivo, ti ljudi zaista postoje i žive na takvoj margini da se više i ne pita kako se osećaju. Ništa nam delotvornije ne ukazuje ko smo kao što su ovakve teške priče – objašnjava Vesna.
Do kontakta sa heroinama njihovih fotografija došli su preko prijatelja i ljudi koji su poznavali jednu od devojaka, Aleksandru. Nakon telefonskih razgovora, dogovora za sastanak i uveravanja da fotografkinja neće fotografisati niti snimati razgovor diktafonom bez odobrenja, Aleksandra je je uključila i svoju prijateljicu i kolegenicu. Kada neko živi na takvoj margini i kada se celog zivota prema njima ponašaju loše, logično je da više u ljude nemaju poverenja, kaže Vesna Lalić. Zato je i jedan od uslova da prihvate fotografisanje bio da im se na slikama ne vide lica, međutim, čak i tada uvek postoji šansa da će odustati od snimanja.
“Zato sam do prvog snimanja vrlo pažljivo nekoliko meseci održavala kontakt, lagano ih otvarala interesovanjem za njihov svakodnevni život, upoznavala i Aleksandrino najbliže okruženje. Želela sam da se bolje upoznamo, da shvate da im želimo dobro, da nas zaista zanima kako žive i kroz šta prolaze, ali i da sama sagledam problematiku i pripremim se za snimanje. Morate biti stvarno prisutni u komunikaciji, sa željom da se razume neko ko pati, otvoreno i bez procenjivanja, strpljivo, sa suštinskom paznjom, morate biti zainteresovani za sagovornika i njegove probleme. U trci za materijalnim društvo je zaboravilo na empatiju, a empatija predstavlja vrstu saučestvovanja sa žrtvama teške diskriminacije,” – poručuje ona.
Foto: Dragan Kujundžić
Zahvaljujući upoznavanju, po rečima oba fotografa, strah i nepoverenje potpuno su nestali tokom prvog dana snimanja u malom stanu u suterenu jedne od transrodnih Romkinja, na perferiji Beograda.
“One žive jako skromno, ali sve je lepo sređeno i čisto, čak su nas ugostile palačinkama. Naravno, kada smo došli nismo odmah počeli da fotografišemo. I Vesna i ja smo puni razumevanja za njihov život i njihove probleme. Ne možete ljude da isfolirate i morate da izgradite poverenje. Praktično celi taj dan smo se družili i fotografisali ih u tom njihovom intimnom ambijentu, gde se šminkaju, oblače i spemaju se da idu napolje da rade. Da bi im zaštitili identitet, dogovor je bio da im se ne vide lica, što je u nekom smislu otežavalo posao, ali je sa druge strane dalo na artizmu. Cela ideja ovih fotografija bila je da izbalansiramo između artističkih fotografija i surove dokumentarnosti i mislim da smo u tome i uspeli,” – objašnjava Kujundžić za VICE Srbija.
Destak dana kasnije, Aleksandra i njena prijateljica su za noćno snimanje na ulici dogovorile dolazak treće prijateljice. Da ne bi ugrozili njihovu bezbednost i izbegli susrete sa policijom, nisu išli na mesta gde inače rade.
“Dokumentarna fotografija predstavlja jednu od najznačajnijih vrsta fotografija, a medijska uloga fotografa nije da prave buku, već da pokažu istinu. Previše je ozbiljna, zahtevna i odgovorna. Na ovakvim snimanjima, bez obzira koliko iskutva imate, i čula su oštrija i osetljivost je veća ali to morate da sakrijete. Morate, takođe, pokazati visok stepen snalažljivosti, veštine, koncetracije, poznavanje psihologije, fizičke izdržljivosti, odgovornosti. Snimanje je trajalo onoliko koliko su one želele i bile raspoložene, i za vreme koje smo dobili trudili smo se da uradimo što više”, dodaje Vesna.
Foto: Dragan Kujundžić
Nakon snimanja, ostali su u kontaktu. Vesna je želela da ih ispoštuje do kraja, nabavljala je lekove kada je jedna od njih bila bolesna, upoznala jos bliže Aleksandrinu porodicu, upoznala ih sa svojom. Na veliko iznenađenje autora, devojke su same predložile da dođu na izložbu postavlejnu u galeriji Štab od 15. do 18. septembra.
“Koliko god da je njihova svakodnevnica teška, one su prepune života i duha. Od suza do hrabrog dolaska na izložbu među svet. Njihov najtopliji, iskren zagrljaj i zahvalnost jer smo makar na trenutak učinili da se osećaju kao ljudi, koliko potresni, toliko su me učinili boljim čovekom, i najlepši su trenutak ovog snimanja”, kaže Vesna.
Foto: Vesna Lalić
Kujundžić smatra da se ovim ovim fotografijama plako probijaju neke granice. Naši sugrađani koji će na izložbi ili kroz medije videti ove fotografije, kada im se približi intima i život ovih ljudi, imaće manju odbojnost i više razumevanja.
“Hvala im što su nas pustile u njihov svet, to ni najmanje nije bilo jednostavno sa njihove strane. Ja sam trideset godina u poslu, ali ovo mi je jednistveno iskustvo. Radio sam i sa Romima, sa decom iz Svratišta, sa skupljačima sekundarnih sirovina i sa mnogim drugima sa margine, ali ovo je stvarno jedinstveno uskustvo i zahvalan sam i Prajdu i devojkama zbog toga”, dodaje Kujundžić.
Za svakog dokumentarnog fotografa je veliki izazov da prevaziđe emocije i napravi distancu dok radi.
“Često se sakrijem iza aparata. Objektiv me brani od emocija. Zbog tehničkih zahteva, nameštanja blende, ekspozicije, objektiva, u nekom trenutku se isključim i zaboravim. Ali pre svega, morate da u priču uđete kao čovek. Ove ljude treba prihvatiti takve kakvi su i pomoći im da se izbore sa svojim nedaćama,” poručuje Kujundžić za kraj.
Foto: Vesna Lalić
Vesna Lalić dodaje da su ovakva snimanja teška i zahtevna, ali i inspirativna jer, izmedju ostalog služe da bi smo se razvijali, naučili nešto o sebi, ali i o ljudima oko nas.
“Empatija je najznačajnija komponenta emocionalne inteligencije. Ona nastaje kao oblik samosvesti, jer sto bolje poznajemo sopstvene emocije, veštije ćemo shvatiti tudja osecanja. Empatija nam daje emocionalnu pismenost i podrazumeva uvažavanje druge osobe i njenih osobina. Nesposobnost da se odgonetnu tuđe emocije predstavlja osnovni nedostatak emocionalne inteligencije i tragičan gubitak ljudskosti. Zato je važno govoriti o ovoj temi i hvala na tome,” poručuje Vesna.
