Dehumanizacija nesrpskog stanovništva u Prijedoru: Motivi, mehanizmi i posledice

Ovaj izveštaj nastao je iz potrebe da se jedan od slučajeva ratnog nasilja u Bosni i Hercegovini ne posmatra samo kroz posledice, odnosno kroz broj ubijenih, prognanih, zatočenih i nestalih, već i kroz proces koji je takvo nasilje omogućio. U središtu izveštaja nalazi se pitanje: kako se pravi neprijatelj?

Kako ljudi koji su do juče bili susedi, kolege, školski drugovi, prijatelji i članovi iste lokalne zajednice postaju predstavljeni kao opasnost? Kako jedna grupa stanovništva biva izmeštena iz zajednice ravnopravnih ljudi i pretvorena u pretnju koju treba kontrolisati, ukloniti ili uništiti?

To pitanje je važno ne samo za razumevanje Prijedora, nego i za razumevanje mehanizama masovnog nasilja uopšte. Jer masovno nasilje retko počinje samim činom ubistva, zatvaranja ili progona. Ono najčešće počinje mnogo ranije: u jeziku, u političkim odlukama, u medijima, u administrativnim merama, u svakodnevnom prihvatanju ideje da neki ljudi više ne pripadaju istoj zajednici prava i zaštite.

Prijedor je u tom smislu naročito važan. Pre rata, to je bila izrazito multietnička sredina u kojoj su živeli i Bošnjaci, Srbi, Hrvati, Jugosloveni i pripadnici drugih zajednica. Zajednički život nije bio idealizovana slika bez razlika i sukoba, ali je postojao kao svakodnevna društvena realnost.

Izveštaj zato odbacuje objašnjenja koja ratno nasilje svode na navodnu „vekovnu mržnju“. Takva objašnjenja nasilje predstavljaju kao nešto gotovo prirodno, spontano i neizbežno. Nasuprot tome, ovaj izveštaj pokazuje da nasilje u Prijedoru nije bilo ni spontano ni neorganizovano. Ono je bilo rezultat postepenog političkog, medijskog i institucionalnog procesa u kojem su nesrpski stanovnici najpre označeni kao problem, zatim kao pretnja, a na kraju kao grupa kojoj se mogu oduzeti prava, sloboda, imovina, dostojanstvo i život.

Ključni pojam za razumevanje tog procesa jeste dehumanizacija.

Dehumanizacija se često razume samo kao vređanje ili govor mržnje. Ona jeste povezana s jezikom, ali se na jezik ne svodi. Dehumanizacija počinje onda kada se određena grupa više ne posmatra kao zajednica konkretnih ljudi, sa imenima, porodicama, pravima, strahovima i sećanjima, već kao kolektivna opasnost. Ona se tada opisuje kao „neprijatelj“, „ekstremista“, „izdajnik“, „strano telo“, „istorijska pretnja“ ili „problem“ koji treba rešiti.

Drugim rečima, dehumanizacija je proces izopštavanja. Njome se ljudi izmeštaju iz prostora empatije i prava. Kada se to dogodi, nasilje nad njima postaje lakše zamislivo, ono se lakše pravda i lakše sprovodi.

U izveštaju se pravi važna razlika između diskurzivne i praktične dehumanizacije. Diskurzivna dehumanizacija odvija se u jeziku: u političkim govorima, medijima, stereotipima, istorijskim analogijama i narativima o opasnosti. Praktična dehumanizacija nastupa kada se taj jezik prevede u odluke, institucije i procedure: u ograničavanje kretanja, otpuštanja s posla, obeležavanje kuća, prinudne dozvole, zatočenje, progon i ubistva.

U Prijedoru su ta dva nivoa bila nerazdvojna. Ono što je najpre izgovoreno u političkom i medijskom prostoru, ubrzo je postalo administrativna i policijska praksa. A ono što je najpre izgledalo kao propaganda, pretvorilo se u sistem nasilja.

Prvi važan element tog procesa bio je narativ o ugroženosti Srba.

Tokom raspada Jugoslavije, političke elite su često koristile istorijsko pamćenje i traumu iz Drugog svetskog rata kao sredstvo mobilizacije. Stradanje Srba u prošlosti predstavljano je kao dokaz da su Srbi ponovo ugroženi i da im preti novo istrebljenje. Na taj način, savremeni Bošnjaci i Hrvati nisu predstavljani kao politički protivnici ili sugrađani s drugačijim interesima, već kao naslednici istorijskih neprijatelja.

To je izuzetno važan mehanizam koji se koristi i kao mehanizam politike sećanja nakon rata. Kada se današnji sused poistoveti sa istorijskim zločincem, on prestaje da bude konkretna osoba. Time se briše razlika između pojedinca i grupe, između civilnog stanovništva i oružanog protivnika, između sadašnjosti i zloupotrebljene prošlosti.

U tom okviru, nasilje se ne predstavlja kao napad, već kao odbrana. Progon se predstavlja kao preventivna mera. Razdvajanje se predstavlja kao uslov opstanka. Upravo tu počinje opasna politička funkcija dehumanizacije.

Drugi element bio je medijski mehanizam proizvodnje neprijatelja.

U izveštaju se pokazuje da su mediji imali centralnu ulogu u polarizaciji stanovništva.

Medijski diskurs nije informisao stanovništvo. On je oblikovao percepciju stvarnosti.

Medijska propaganda nije bila samo pratilac nasilja. Ona je bila jedan od njegovih uslova. Ona je pripremala društveni teren da se ono što će uslediti ne doživi kao zločin, nego kao navodna nužnost.

Treći element bio je političko-institucionalni slom.

Do kraja 1991. i početkom 1992. godine, u Prijedoru je već bio duboko narušen lokalni politički poredak. Formirane su paralelne srpske institucije, a lokalne strukture SDS-a delovale su u skladu sa širim planovima razdvajanja nacionalnih zajednica u Bosni i Hercegovini s čime zapravo otpočinje proces institucionalnog izmeštanja nesrpskog stanovništva iz političke zajednice.

Posebno snažan simbol tog procesa bilo je obeležavanje nesrpskih kuća belim platnima i nošenje belih traka. Te mere su imale duboko dehumanizujuću funkciju. One su javno označavale ko pripada, a ko ne pripada. Ko je zaštićen, a ko je izložen. Ko je građanin, a ko je sumnjivo telo u prostoru.

Ono šalje poruku i označenima i posmatračima. Označenima govori da su izdvojeni, vidljivi i nezaštićeni. Posmatračima govori da je njihovo izdvajanje dozvoljeno, poželjno ili naređeno. To je trenutak u kojem dehumanizacija prestaje da bude samo govor i postaje svakodnevni poredak.

Četvrti element bio je administrativni progon.

Jedna od važnih teza izveštaja jeste da se nasilje ne sprovodi samo oružjem. Ono se često sprovodi formularima, pečatima, dozvolama, spiskovima i procedurama. U Prijedoru su nesrpski stanovnici morali da pribavljaju dozvole za odlazak, da se odjavljuju sa prebivališta i, u brojnim slučajevima, da se odriču imovine.

Takve mere na prvi pogled mogu izgledati birokratski. Ali njihova funkcija bila je duboko nasilna. One su omogućavale prisilno uklanjanje stanovništva, uz privid administrativnog reda. Od ljudi je traženo da sopstveno izmeštanje učine „legalnim“, da ga potvrde potpisom, da napuste prostor kao da je to njihov izbor, a ne posledica straha, prinude i nasilja.

Peti i najbrutalniji element tog procesa bili su logori i druga mesta zatočenja.

Omarska, Keraterm i Trnopolje nisu bili izolovani incidenti. Oni su bili završna tačka procesa u kojem su ljudi prethodno simbolički, politički i administrativno isključeni iz zajednice. U logorima je to isključivanje dobilo svoj najradikalniji oblik.

Posledice tog procesa bile su katastrofalne.

Na području opštine Prijedor ubijeno je 3.176 osoba, pretežno civila. Među ubijenima je bilo 256 žena i 102 dece.

Međutim, izveštaj se ne zaustavlja na ratnom periodu. On postavlja još jedno važno pitanje: da li dehumanizacija prestaje kada prestane oružano nasilje?

Odgovor je: ne nužno.

Dehumanizacija može da se nastavi i posle rata kroz poricanje zločina, relativizaciju odgovornosti, selektivno pamćenje, opstrukciju memorijalizacije, ignorisanje porodica žrtava i ćutanje o nestalima.

U Prijedoru se i dalje traga za više od 500 nestalih osoba. Kada porodice decenijama ne mogu da pronađu svoje najbliže, nasilje ne pripada samo prošlosti. Ono ostaje prisutno u svakodnevnom životu preživelih.

Zato je pitanje memorijalizacije u Prijedoru tako važno. Ono je deo borbe za priznanje ljudskosti žrtava. Kada se žrtvama osporava pravo na javno sećanje, poruka je da njihova patnja i dalje nije potpuno priznata.

U završnom delu izveštaja zato se govori o rehumanizaciji, odnosno o povratku ljudskosti.

Rehumanizacija ne znači zaborav. Ne znači pomirenje bez istine. Ne znači opštu priču u kojoj su svi jednako krivi i svi jednako žrtve. Naprotiv, rehumanizacija počinje upravo preciznim utvrđivanjem činjenica.

Ona zahteva da se kaže ko je ubijen, gde, kada, pod kojim okolnostima i ko je za to odgovoran. Ona zahteva da se poštuju činjenice, da se čuju glasovi preživelih i porodica žrtava, i da se javni prostor ne gradi na poricanju.

Ali rehumanizacija znači i nešto više od pravne istine. Ona znači vraćanje imena onima koji su svedeni na broj. Znači ponovno prepoznavanje ljudi kao ljudi. Znači razumevanje da je svaka žrtva imala život pre nasilja: porodicu, posao, školu, prijatelje, svakodnevicu, planove i budućnost koja joj je oduzeta.

U tom smislu, ovaj izveštaj nije samo analiza prošlosti. On je i upozorenje.

Upozorava nas da masovno nasilje ne počinje u trenutku kada se pojavi oružje. Ono počinje onda kada se u društvu normalizuje ideja da neki ljudi manje vrede, da su manje naši, da su opasni zato što pripadaju određenoj grupi, da se njihova prava mogu suspendovati zarad „višeg cilja“.

Upozorava nas da propaganda nije bezazlena. Da politički govor nije samo retorika. Da administrativne mere nisu nužno neutralne. Da institucije mogu služiti zaštiti prava, ali mogu postati i instrument isključivanja, progona i nasilja.

I najzad, izveštaj nas podseća da se ljudskost ne gubi odjednom. Ona se oduzima postepeno: prvo kroz reči, zatim kroz etikete, zatim kroz pravila, spiskove, zabrane, obeležavanja, zatočenja i, na kraju, kroz fizičko uništavanje.

Zato ovaj izveštaj treba čitati kao dokument o prošlosti, ali i kao poziv na odgovornost u sadašnjosti. Odgovornost prema činjenicama. Odgovornost prema žrtvama. Odgovornost prema preživelima. I odgovornost prema društvu u kojem nikada više nijedna grupa ne sme biti izopštena iz zajednice ljudskosti.

Izvještaj je predstavljen na konferenciji u Prijedoru, 24.juna 2026.godine u organizaciji Centra za mlade Kvart. Konferencija, istraživanje i izvještaj, dio su projekta koji podržava UK international Development, a realizuje se u partnerstvu sa Britanskim savjetom.

Jovana Kolarić je istraživačica i sociološkinja iz Beograda, autorica je više naučnih radova, tekstova, izvještaja, dosijea… a među njima i Dosijea: 43.motorizovana brigada VRS u Prijedoru. Angažovana je u Fondu za humanitarno pravo Beograd.

Zainteresovani koji žele dobiti digitalnu ili štampanmu verziju izvještaja neka se jave na [email protected].