Карактер политичког уређења једна је од свакодневно експолатисаних тема у јавном дискурсу. Многима се чини да из овог изазова проистичу сви проблеми, али и рјешења за политичке кризе у Босни и Херцеговини. Данашња БиХ настала је као производ компромиса два противрјечна, али никако искључива политичка концепта државне организације. Ради се о добро познатој противрјечности између грађанског и етничког/националног концепта државе. Дејтонским мировним споразумом настаје БиХ чије политичко уређење треба да осликава склад/несклад елемената националног/етничког и грађанског принципа.
Сукоби с почетка деведесетих и мировни преговори вођени су управо око превласти једног или другог концепта. Формирана је БиХ са доминантним елементима тронационалне државе, али је остављена могућност да се из таквог уређења, еволуцијом, развија грађанки концепт политичке заједнице. Међутим, код развоја политичке заједнице треба имати на уму њен политичко-правни и културолошко-социјални аспект развоја. Уколико динамика између ова два процеса није синхронизована и уједначена, јављаће се кризе чије посљедице обично доводе до друштвених расцјепа. БиХ се управо налази у фази ”кризе” и продубљавања ионако дубоких јазова унутар друштва.
Грађански концепт друштва неоспорна је модерна тековина европских, али и друштава запада у глобалу. Грађанско друштво у савременим демократијама је стуб демократског уређења и његов основни супстрат. Само уз афирмацију једнакости политичких и економских права равноправних чланова заједнице могућа је висока демократизација друштвених односа, функционисање тржишне привреде и правне државе, а тиме и достојанствен живот појединца на основу његових способности и индивидуалних квалитета.
Лебдећи сукоб грађанског и националног концепта у БиХ још увијек је актуелан због горе поменуте неуједначености правно-политичког и културно-политичког аспекта развоја заједнице. Ми као друштво цивилизацијски каснимо најмање 150 година за европским националним револуцијама из 19. вијека. Због тога је у БиХ грађански концепт друштва и државе наишао на снажан отпор већине становништва, чак и деценијама након грађанског рата. Другачије поимање етничког и националног, неизграђени чврсти идентитетски оквири народа у БиХ па и у ширем региону, доприноси споријем укоријењивању демократских политичких вриједности својствених развијеним европским друштвима.
Вапаји за реформама Устава и закона у БиХ, који ће допринијети да она поприми што више елемената модерног грађанског друштва, узалудно су расипање енергије и ресурса. Ту се најприје ради о формалном политичко-правном захтјеву да се одређено рјешење ”стави на сто”, методом “октроисања”, које би сви грађани БиХ требали прихватити. Оно, разумије се, у околностима дубоких националних/етничких, религијских подјела те културолошких, а по некима и цивилизацијских разлика није могуће једнострано, прије свега огољено и формално наметнути. Нити би требало, нити би имало ефекта. Становништву и народима на овим просторима, претходно је потребан један много захтјевнији и дуготрајнији процес политичке социјализације, образовања и промоције узајамне толеранције, поштовања и истинског прихватања, признања и помирења.
Грађанско друштво није скуп институција и институционалних механизама, већ је његова суштина постојање кохерентности засноване на узајамном повјерењу међу члановима тог друштва, а институције и уставни аранжмани не могу бити дугорочно ефикасан покретач таквог процеса, већ само његова посљедица и надградња.
Како је политичко уређење БиХ одраз својеврсне измјешаности елемената етничког (доминирајућег) и територијалног федерализма, oстаје значајан простор за изналажење рјешења која ће постепено доводити до укидања разних облика дискриминације, а прије свега до омогућавања једнакости свих грађана у погледу њиховог уживања сета политичких права. Неприхватљиво је да у 21. вијеку, на границама Европске уније, имамо изборно законодавство које дискриминише појединце по основу њихове етничке припадности. У реалности политичких прилика, ова ситуација понајвише одговара етаблираним политичким елитама које, у сврху предизборне хомогенизације бирачког тијела и освајања власти, манипулишу етничким, националним и културно-идентитетским осјећајима бирача, стављајући их пред ограничене изборе и гурајући у националне таборе, као једине ”легитимне” заступнике њихових интереса.
Имајући у виду манифестну дискриминацију према онима који се не идентификују са три конститутивне нације/етније, али и не испуштајући из вида историјски контекст и стварну слику друштвеног расцјепа, потребан је компромис чији ће резултати бити довољно широки да направе мјеста између етничких и територијалних компонената федерализма у БиХ како би докинуо поменуту дискриминацију, а да опет не наруши постојећу друштвену, правну и политичку равнотежу загарантовану дејтонским Уставом.
Територијални елементи федерализма (подијељеност на ентитете и кантоне у ФБиХ) носиоци су значајног потенцијала унутар којег се може изградити солидан основ за демократизацију политичких прилика, примјену модерених демократских рјешења који ће омогућити стварну политичку једнакост сваког појединца. Ако се успјешно отклоне дискриминирајуће препреке унутар ентитета и кантона, уз подршку јавног заговарања константног процеса обнове повјерења и социјалног капитала, временом би се читав концепт могао пресликати на ниво представљања Босне и Херцеговине.
Тада би доминирајући конституенти државе биле територије (ентитети) унутар којих се развија плурализам грађанског друштва. Грађанско друштво важна је политичка вриједност која гарантује стварну једнакост човјека као биолошке јединке, која га ставља у раван са свим другим људима из његовог непосредног окружења, ”тјера” га на сарадњу у обостраном интересу.
Друштво једнаких грађана не смије, са друге стране, искључивати нити умањити ничије право да изражава своје културолошке, религијске, националне и друге одреднице као додатне квалитете и елементе препознатљивости сваког поједница. Због свега реченог, поред искрене, недвојбене и отворене борбе за изградњу повјерења и међусобног признања легитимности наших различитости, степен економског и материјалног развоја веома значајно детерминише и у будућности ће детерминисати процес изградње отворенијег и толерантнијег друштва. Друштва која карактерише низак ниво материјалног развоја и у којима већина њихових чланова осјећа немоћ и недовољну афирмацију свог достојанства и хуманитета тендираће да се окупљају око ”угроженог колектива” и уз помоћ, у правилу пратеће масовне манипулације, тражиће већи степен колективних (националних, етничких) права, док ће своја властита, индивидуална права, ставити у други план или неће имати развијену свијест о њиховој важности.
Достојанствен живот појединцу не може, само по себи, донијети његово припадништво некој посебној групи или ексклузивној заједници. Грађанско друштво примарно инсистира на афирмацији и задовољавању индивидуалних, свакодневних и животних потреба, права и дужности човјека. Грађанско друштво (теоријски посматрано) је хуманији и логички праведнији концепт за живот појединца, али се поставља питање какву и колику цијену треба да плате предграђанска друштва као што је оно у БиХ и да ли су такве заједници спремне да плате ту цијену.
Ко и са колико кредибилитета гарантује ту врсту једнакости у таквом друштву, а ту се опет враћамо на поље повјерења које у БиХ, још ни изблиза, није довољно широко да би донијело плодове за све. Докле год постоји страх ”једних” да би грађански концепт државе могао да буде средство, а не циљ у постизању неких историјских и политичких тежњи ”других” и док би афирмација националних/етничких идентитета могла бити обрнута пријетња ”првих”, то нам говори о дефициту повјерења и друштвеној кризи коју не смијемо превидјети. Искрен и отворен приступ овом питању биће сигуран пут у будућност без притиска од неповјерења других према нама самима.
(Tekst koji je osvojio 1. mjesto i nagradu u iznosu od 100 km na našem konkursu s temom “Šta znači biti građanin/ka BIH?”)
