Neke crtice za razgovor  o antifašizmu

|

Kultura sjećanja | Region

Svaki razgovor o antifašizmu danas, nužno povlači potrebu da se priča o procesima fašizacije društava ovde i sada, ne gubeći u vidu njihovu povezanost sa širim globalnim okvirom i njegovim lokalnim efektima. Za nas na postjugoslovenskom prostoru, razgovori o antifašizmu, morali bi da uključuju i promišljanje nasleđa socijalističke Jugoslavije proistekle iz širokog otpora fašizmu tokom Drugog svetskog rata. Jer taj antifašistički otpor jeste bio (prvenstveno) levičarski i jugoslovenski.

To zahteva kritički pristup kako uspesima, tako i ograničenjima socijalističke Jugoslavije, ali i otpor aktuelnim procesima revizije istorije gde se to nasleđe briše, potiskuje i/ili kriminalizuje. Pitanje sećanja nikada nije neutralno, a sećanje se ne odigrava u praznom prostoru. Kako to Todor Kuljić kaže, ono je zapravo selektivno, tendencizno i oblikovano potrebama sadašnjice i vizijom budućnosti (2006: 8). Izbor onoga čega će se društva sećati i načina na koji to čini odslikava načelno političko opredeljenje društva i mnogo više govori o njegovoj sadašnjosti i vrednostima na kojima je utemeljeno, nego o samoj prošlosti.

Borba za budućnost

Takođe je izraz ciljeva koje društvo postavlja prema budućnosti. Novo, kritičko promišljanje (i) jugoslovenskog nasleđa nužno je danas, ne samo zbog uspostavljanja jednog kompleksnijeg viđenja prošlosti, već i zbog emancipatorskog potencijala koje takvo preispitivanje ima. U prvom redu, kroz preispitivanje vrednosti na kojima je zasnovano današnje društvo i otvaranje prostora za stvaranje alternativa dominantnom modelu zasnovanom na logici profita, kapitala i nacije.  Borba se sećanje jeste i borba za budućnost.

Uz opasnost da se ponavljam, ono što danas na ovim prostorima uokviruje sećanje na Jugoslaviju i jugoslovensku verziju socijalizma, na globalnom planu je normalizacija kapitalizma u njegovom neoliberalnom obliku sa svim pratećim efektima: drastičnim povećanjem nejednakosti i siromaštva, razaranjem socijalne države, eksplozijom međudržavnih i unutardržavnih sukoba, planetarnim intervencionizmom, ksenofobijom i rasizmom, i globalizacijom najrazličitijih fundamentalizama.

Za zvaničnu/e istoriju/e i političke elite u postjugoslovenskim zemljama, sećanje na socijalistički period je izvor nelagodnosti i konfuzije. Ono je odbačeno zajedno sa uništenjem fabrika, deindustrijalizacijom i mogućnošću pregovaranja o identitetima koji bi se gradili na nekim drugim osnovama od esencijalistički shvaćenih, etničkih, religijskih  i/ili rodnih. Potiskivanje sećanja na to iskustvo tesno je povezano (i) sa potrebom za legitimacijom društveno-ekonomskog sistema koji se uspostavljao tokom devedesetih, utemeljenog s jedne strane, na etnički definisanoj državi i prihvatanju najrazličitijih hijerarhija između ljudskih bića; s druge, na neoliberalnom ekonomskom modelu. U tom smislu, dva ključna elementa jugoslovenskog socijalističkog nasleđa: mogućnosti izgradnje nadetničke političke zajednice i pitanje jednakosti i socijalne pravde, predstavljaju  posebno subverzivni deo tog nasleđa.

Ono što je opasnost u otporu/ima tim procesima je dekontekstualizacija i foklorizacija antifašističkog nasleđa čime se ono temeljno depolitizuje i gubi svoju relevantnost za današnjicu. Neophodno je vratiti političko u antifašizam kroz dijalog o društvenim procesima u njihovom istorijskom kontekstu. I to ne samo kao (često stihijske) re/akcije protiv aktuelnih revizija istorije i/ili pojavnih oblika fašizacije danas, već i kao stalno promišljanje osnova fašizma – načina na koji društvene strukture reprodukuju odnose dominacije i eksploatacije, ograničavajući životne šanse čitavih kategorija ljudi i zadržavajući ih u položaju potčinjenosti.

I ne manje važno, kulturnih obrazaca i narativa koji ovakve odnose opravdavaju, učvršćuju i iznova reprodukuju. Svaka analiza bi morala da uključuje različite nivoe na kojima se stukture povlašćenosti i ugnjetavanja reprodukuju, jer su one komplamentarne i međusobno zavisne. Tu je važno prepoznavati kompleksnost na koji se prepliću klasa, rod, rasa, nacija i nepristajanje da se bira između nepravdi. Borba protiv strukturnih osnova fašizma (a to jeste kapitalizam), bez borbe u sferi kulture (u najširem smislu reči „kultura“), jednostavno nije dovoljna. Kao i obrnuto.

Naravno, primarni fokus delovanja može biti različit (kao i metode), ali su njihova povezanost i interakcija ključne. Antifašizam kako ga ja vidim, morao bi (i) danas da se pozicionira oko ideja jednakosti i solidarnosti, ali i slobode i poštovanja mnogostrukih ispoljavanja ljudske različitosti. Tek tada on može da bude deo političkog projekta koji teži radikalnom preobražaju društva, revolucionaran politički pokret koji će transformisati čitavo društvo u ono koje nije ispresecano linijama klasnog, ali i rodnog, rasnog, nacionalnog i svakog drugog ugnjetavanja i eksploatacije.

Odnos prema Drugom

U kontekstu nas sa postjugoslovenskih prostora, posebno je važno određenje prema nacionalizmu i ratovima devedesetih, kao i prema nacionalizmu generalno. Uspostavljen kao dominantni legitimacijski obrazac tokom devedesetih, (etno)nacionalizam transponuje vertikalne društvene sukobe u horizontalne, prikriva konflikte i odnose moći unutar grupa, maskira represiju, eksploataciju i nasilje unutar njih, mobilišući i usmeravajući frustraciju i nezadovoljstvo ka Drugima (kako god oni bili određeni).

Sa drugim vrstama opresije deli istu kulturološku osnovu – verovanje da superiorni  treba da kontrolišu inferiorne i deo je obrasca odnosa prema Drugom, gde se taj Drugi sagledava kao slabiji i manje vredan (i samim tim zaslužuje sve strašno i ružno sto mu se desava). U pitanju je hijerarhija, gde se, s jedne strane, podržava servilnost i poslušnost do obožavanja prema onima koji imaju moć, a s druge, opravdava i podrazumeva ispoljavanje moći (od omalovažavanja i ponižavanja do direktnog nasilja i potpunog uništenja) prema onima koji je imaju manje ili je nemaju uopšte.

Nekada se ispoljava unutar društva kao netrpeljivost i nasilje prema ženama, različitim manjinama, migrantima, siromašnim i neobrazovanim, podelama na “urbane” i “ruralne”; nekada kao omalovažavanje drugih kultura, vera i nacija i imperijalizam. Ali ti nivoi su tesno isprepletani i u interakciji. Oni prožimaju čitav društveni život i odgovornost su svakog od nas kao članova i članica društva i sveta koji delimo sa drugima. Tu nema nevinih, iako je odgovornost različita – što je veća moć, veća je i odgovornost.

Na drugoj strani, u delovanju je važno biti svestan i ograničenja ljudskopravaške paradigme onako kako se ona operacionalizuje danas. Dominantni fokus na diskriminaciji kao „otvorenom isključivanju ili davanju prednosti nekim pojedincima pri ponašanju prema njima, kao i raspodeli povlastica ili položaja koje zauzimaju zbog pripadanja određenoj društvenoj grupi“ ((Young, 2005: 238), suštinski ne dovodi u pitanje osnovne strukture povlašćenosti i ugnjetavanja grupa, niti postavlja pitanje pravednosti društvenih institucija.

Da se poslužim Duzinasovim rečima, „zahtevi za ljudskim pravima i borbe za njih iznose na videlo isključivanje, dominaciju, eksploataciju i neizbežan sukob koji prožima društveni i politički život. Međutim, oni istovremeno skrivaju duboke korene sukoba i dominacije, stavljajući borbu i otpor u kontekst pravnih i pojedinačnih lekova, koji ako su uspešni, vode malim individualnim poboljšanjima i marginalnim rearanžiranjima društvenog zdanja” (2007: 154). A hijerarhijska podela rada, u kojoj su neki pobednici u takmičenju za malobrojne poželjne položaje, a većina ostalih mora prihvatiti položaje nižeg statusa ili uopšte ne dobija položaje, smatra se nečim datim.

Promene u opštim društvenim obrascima stratifikacije u društvu zahtevaju promene u strukturi ekonomije, procesu dodeljivanju poslova, prirodi društvene podele rada i pristupu obrazovanju, odnosno radikalno drugačiju organizaciju društva. Ako se pitanje ravnopravnosti ograniči na raspodelu i preraspodelu položaja unutar datog okvira, ona podržava sadašnju strukturu ugnjetavanje na temelju rase, nacije ili roda gde se prepliće sa klasnim ugnjetavanjem (Young, 2005: 241-242).

Bez promene strukturnih osnova sistema koji samim svojim ustrojstvom stalno reprodukuje potčinjavanje i eksploataciju, obećanja o slobodi, jednakosti, poštovanju individue i demokratiji koja su u osnovi (i) ideje o ljudskim pravima, ostaju samo to – neispunjena obećanja.

Tek sa pristupom pojavama u svoj njihovoj kompleksnosti, prepoznavanjem načina na koji je opresija ugrađena u institucionalne i društvene strukture, kao i aspekata kulture koje je čine mogućom i prihvatljivom, moći ćemo zaista  da promišljamo alternative. Ili bar da otvaramo prostor za njih.

Reference:

Duzinas, Kostas. 2007. Ljudska prava i imperija – Politička filozofija kosmopolitizma. Beograd: Službeni glasnik/Albatros Plus

Kuljić, Todor. 2006. Kultura sećanja – teorijska objašnjenja upotrebe prošlosti. Beograd: Čigoja štampa

Young, Iris Marion. 2005. Pravednost i politika razlike. Zagreb: Naklada Jesenski i Turk

 

Marijana Stojčić je sociološkinja i istrazivačica, feministička i mirovna aktivistkinja. Oblasti interesovanja: kultura sećanja, politike identiteta, istorija feminizma i socijalni pokreti. Relevantni radovi i publikacije: Pepeljuge i veštice u srpskim štampanim medijima (Beograd, 2008); Proleteri svih zemalja ko vam pere čarape? – Feministički pokret u Jugoslaviji 1978- 1989 (Beograd, 2009); Gde je nestala Roza Luksemburg?  – Recepcija ideja Roze Luksemburg u Srbiji/SFRJ (Beograd, 2011); Paradoksi jednakosti – Istraživanje o delovanju institucija u Srbiji na rešavanju problema interno raseljenih žena (Beograd, 2013); E-zbornik Nasleđe jugoslavenskog socijalizma. Promišljanje. Razgovor. Rasprava. Kritika (Beograd, 2014); Homofobija i internalizovana homofobija u Srbiji – Kvalitativno istraživanje (Beograd, 2016); Na tragu Podunavskih Nemaca (Beograd, 2016)

Komentari