Prijedor, 20. novembra 2020. Koleginica i ja o podjeli posla za taj dan. Ima najava slave policije. I neko saopštenje njihovo. Ja ću ovu javnu raspravu za auto-put. Ima i „Toplana“ nešto, grijanja nema na Pećanima od juče. Ima i neki bazar, vidjeću i to šta je. Zvala me jedna, ima ih više, ne znam ko su, Predojevićeva kćerka je u toj ekipi. Sutradan kaže, ponoviće vijest za taj bazar, ozbiljan su novac skupili.
To je bio moj prvi susret, posredan, s pričom koja je narasla na, u ovom trenutku, gotovo tri hiljade članova u Facebook grupi Licitacije Prijedor i koja sutra slavi prvi rođendan. Poslije sam nekoliko puta ponešto izlicitirala, uradila par agencijskih vijesti, pratila onoliko koliko sami „iskaču“. A onda sam jedne večeri na trgu pred Patrijom vidjela ženu savijenu od tereta. Bila je nedjelja, neko tmurno vrijeme, hladno. Nosila je onaj neki ogromni ceker na ramenu i pune kese u drugoj ruci, hodala žurno, iskrivljena od tog cekera.
Prijedor, 10. novembra 2021. Preuzimanje licitiranih stvari, slastičarna „Minja“ na dan kada se zatvaraju licitacije za šestomjesečnu bebu oboljelu od spinalne mišićne atrofije /SMA/. Za stolom su Dragana Vrabičić, Jelena Kondić, Nemanja Mandić, Branka Stjepanović, Dragana Đuričić i Mira Kondić. Odsutna je samo Jovana Đaković. Vreva, spiskovi, cika djece iz igraonice preko puta, stvari u torbama oko stola, zveckanje čaša, dim cigareta, priča uglas.
Uključiću snimanje. Ne ustručavajte se. Ne emituje se nigdje taj audio, nego to poslije prekucavam, jer ne bih stigla sve sad da zapišem. Nema pripremljenih pitanja, razgovaramo ovako. Poslije, kada budem radila priču, ako još šta bude trebalo, javim se, a i vi isto.
Molim te, kada budeš pravila reportažu, da napišeš kako smo uopšte došli na ideju za grupu. Kada su nam ostali poklon bonovi i stvarčice poslije tombole za Olivera, naša Jovana Đaković je došla na ideju da napravimo ovu Facebook grupu. Ona je napravila grupu, pa smo pozivali ljude da se priključe, počeli stavljati licitacije i tako je krenulo, piše sutradan Dragana koju među sobom zovu direktoricom.
Tebe kad sam vidjela kako vukljačiš one stvari, pomislila sam ovi rade k’o neka firma. I izvini što tek danas preuzimam kupon, ali da je bilo nešto teško, javila bih, da ne nosate.
E, to nam dobro dođe, kad nam ljudi tako jave.
Ovo je Nikolina FG. /Vadi iz kese grafiku./ Ja sam znala da je mali format, ali mi se toliko svidjela! Pogledaj! A gdje vam je Stakić? Otišao juče. Igor Motl uzeo. Dosta stvari se pokupi i prije zakazanog preuzimanja. Neko dođe autom, neko nam dođe na posao, nekom nije zgodno doći naveče. Kad je neka velika akcija, nosimo gdje treba, vozimo kući, bitno je da se što prije skupe pare. Ljudi i više i brže reaguju kad je veći iznos potreban.
/Prvo preuzimanje večeras./
Trudim se da ispratim svaku licitaciju, da za svako dijete bar ponešto izlicitiram. Večeras sam uzela ova dva kačketa. Viktor voli košarkaše NBA. Nešto za Stefana, nešto proslijedim opet na licitaciju, kad vidim da nešto niko ne licitira, onda ponudim i platim, pa vratim. Ovo je posao ogroman. I traje. I oni bazari, i ovo dva puta sedmično. Stvarno, svaka im čast! /Đurđica Jovčić/
Dobro veče. Donijela sam nešto stvarčica. I ovaj kupon je bio namijenjen za Vanju, ali nema veze, neka ide za sljedeće dijete.
Ne znam jesi li upratila ljude koji, na primjer, licitiraju komplet čaša za 200 KM. Juče je jedna gospođa licitirala neki parfemčić za 100 KM. Ili, evo, ova žena je donijela pare, a ništa ne uzima. Prije vam je najveći iznos bio za neki namještaj. A šta je sad? Te čaše. Žena živi u Njemačkoj i ne može često učestvovati. Došla je, ostavila novac, rekla da bi ostavila i čaše, ali ponijeće ih, kaže, da ima za uspomenu. A ima i da šalju stvari iz inostranstva. Dobijemo paket, i to ima.
Marijana, je li tako? /Daje novčanicu. Znatno više od licitiranog iznosa./ Ništa, ništa, ne treba. /Odmahuje rukom na kusur./
Hej, ljudi, vid’te ovo! Vid’te reda! To nije bilo do sada! Sva se ježim.
Za danas nismo ništa licitirali, ali su ovo moji đaci iz odjeljena, pošto smo pričali o vama, donirali nešto. Ima dosta novih stvari, nešto i nošenih, pa vi proberite, za idući put. /Ostavlja kesu sa stvarima i novac./
Ajoooj, duše male! Šta b’ mogli djeci? Ti napravi zahvalnicu, ja ću neke slatkiše.
Na času VROZ-a smo razgovarali o humanitarnim akcijama i onda sam đacima pričala o ovoj grupi. Onda su roditelji ponudili novac, ja nisam htjela to da prihvatim, da ne bude špekulacija. Onda je svako odvojio nešto, a nas dvije smo dale novac. Svakodnevno pratimo grupu, zovemo humanitarne brojeve po više puta, učestvujemo na bazarima, više puta smo donirale. Nemam riječi za sve ove divne žene koje odvajaju svoje vrijeme od posla, porodica, djece… Fantastične su! /Nataša Vučković/
Košulja na tufne i piling onaj i reksona. Aha, našla sam. To je 16 maraka. U redu je.
Joj, ja se sva naježila. Ovo je nevjerovatno!
Žene licitiraju češće, ali zato što su i stvari više za žene. Ima i muškaraca. Nisu rijetki. Znaš kako, prošli put, kaže, ’ej u Taliji čeka neki momak. Misli da smo tamo, sjedi i čeka. A mi napale, pa ko je, pa ko je. Kaže, šta vam je? Pa, reko’, da je žena ne bi nas uopšte zanimalo.
Ćao, šta sam kriva? Plahte dječije, knjiga plus notes i olovka. Je l’ bilo još nešto? Nije. Znači 16 i 13, 29. Jeste li dobri, Verice?
Inače, radimo po 800 KM po djetetu. Tako smo nekako krenuli od početka, pa nastavili, ali smo za Lanu imali veću akciju, pa za Danila i sada za Vanju. To su sve SMA djeca. Za njih se ne zaustavljamo na 800 KM, nego koliko uspijemo do nekog zacrtanog datuma. I jedino što nikad ne brišemo u grupi jesu slike svih uplatnica.
Podloga za kupanje, evo, to je ovo. Joj, šta ovo bi? Sat.
Ima li da dolaze novi članovi? Ima. Ima i uzrasta raznih. Ali, evo, ova starija gospođa je došla za sina. Ima možda 20-ak ljudi koji stalno učestvuju, od početka.
On je car. On i žena su legende. Ja sam mislila napisati je l’ ti i gopođa… Mi se prepiremo. Vidjela sam. Nikog, samo Slađa i on. Dobrivoje uletio u minut do devet. A mi zaspali. Htjela sam napisati nemoj se sa ženom svađati se na licitacijama. To mi namjerno. Onda ono na Fejsbuku uvijek izlijeće, pa ljudi kontaju, šta je sad ovo, stalno se nešto takmiče. Evo tebi ruke! Ako ja mogu ovdje napraviti jedan dogovor. Ja i nisam ovdje došao po sliku. Ja sam došao da dam 50 KM i žena daje 50 KM. A vi sliku ponovo stavite. Eto, lako smo se dogovorili. Prije sam one maskice. Pa, evo, hoćeš ih sada? Neću, neka se djeca igraju. Treb’o si bar sliku, da vidiš oko čega si se sa ženom svađao. Znaš kako, možemo i mi dati neku sliku, ako bude trebalo, CT, rentgen…od nas. Pa koliko se čeka, to bi bilo odlično. Magnet se čeka, ovo ne. Ne, stvarno, javićemo se mi, samo dok se malo sredimo, pa da i mi nešto…
Ovo je drugi put da učestvujem. Izlicitirali smo 35 KM, ali smo dali 100 KM i vratili sliku na licitaciju. Odlučili smo supruga i ja dati i više, ali na ovoj drugoj slici nismo prošli. Neko nas je prestigao, mi smo već zaspali, pa nismo izlicitirali tu drugu. Nema veze, neka ide dalje, opet će nekom pomoći. /Saša Karlica/
’Aj’ što ti nećeš da pričaš? Da tebe nije bilo, ne bi bilo ni nas. Pa, kad nisam pričao u početku, kad sam više bio tu, neću ni sad.
Ja kažem, ovdje je snimač zvuka, ne pričajte bljuvotine, ali niko ništa. Sve što nije za slušati, reži, živa bila! Pa što ne kažete, da ne ćutim više. Znači, mogu pričati? Pa što ćutim, bokte!
Je li i to vaša mušterija? /Smiju se na tu riječ./ Pa, kako ih vi zovete? Nemamo naziv.
Evo neka žena iz autobusa preko vozača javlja da je čekamo koji minut iza 7. Moj zet vozi.
Ima situacija ne mogu naći stvar koju neko izlicitira. Otkažem ljudima. Sutradan tražim nešto drugo, a ono od juče na vrhu. Ili gospođa stavi cipele na licitaciju, kaže 39. Ja kupim, odem kući, ne mogu obuti. Ono tri broja manje. 36. Od tada gospođa koristi lupu.
Što ne kažete kako ste se napile na bazaru? Miliii!
Bila je za sve ovo vrijeme jedna ružna situacija. Izlicitirala žena jaknu, a poslije prigovarala da joj broj ne odgovara, da niko nema para za bacanje. Uradili povrat, lijepo joj se zahvalili i izbacili je iz grupe.
I još jedna. Licitirao se kupon agencije Vuković. Kad se vidjelo da ima interesa, agencija ponudi još jedan. Žena sa prvog kupona, koja je bila najviše ponudila, prebaci se na taj drugi, da bi oba se iskoristila, ali onda ona koja je bila pretposljednja na prvom, više se ne javi. Ni na pozive, ni na poruke. I kupon propada. Ali to nije ništa, kakvih divnih ljudi u grupi ima.
Na bazarima smo znale plakati. Sjećam se, jedna djevojka ubaci 100 KM u kutiju i ode. Toliko brzo je prošla pored štandova da joj ni lik nisam upamtila. Ja za njom, ’ajd’ uzmi bar nešto. Ona samo odmahnu rukom. Takvih dirljivih situacija je mnogo. A mi smo tu i radimo dok ima ljudi koji doniraju.
Džemper sivi… Borislav Stojančić, kako njega nema? … Javio se meni da će doći…
Šta je ovo? Suknja, dugačka. Ciganče, ciganče… /Pjeva dok ustaje da proba suknju./ Ko to može tako dugačko obući? Jedna visoka žena kao ja. Ili široka. Pa, nisi mi to trebao uraditi. Ovo je M. Em suknja, em nije za mene. Nemanja, volim i ja tebe.
Šta je, je l’ pravi jeger? Cijedi, brate.
’Ej, čekaju me gosti, a meni se ne ide. Ti reci, zvala žena iza autobusa, ništa slagat’ nećeš.
Nemanja neće da priča, a većinu ovih humanitarnih brojeva preko m:tela on odrađuje. Svi ga znaju. Evo, mi kad smo počinjali, ja trebala neke automehaničarske radnje. Ljudi pitaju je li on u toj priči. E, onda u redu. Jer ima mnogo prevara, ali kad njega spomenete, onda se priča okrene. Svi mu vjeruju. Za njega nema nemoguće. Bilo je problema sa nekim organizacijama oko prebacivanja para. Hoće da se ugrade. Pa on ispravlja krive drine. I uvijek istjera sve do kraja. /Neće ni da se slika, nego ustaje i sklanja se iz kadra./
Snajku smo dočekali s obrazom. 150? Jesam rekla da snajka neće doći bezveze. Večeras je baš za jegera. Evo, žena je licitirala nešto za 25 KM, a donijela 150 KM.
Halo, halo! Hej, Borislave, ja samo da vidim jeste li vi zaboravili? Može, može, tu smo. Nije kasno, važi, vidimo se, ćao.
Vidimo se 20. Gdje ćemo? Gdje god kažete. Hoćete da rezervišem dolje kod mene? Dolje ili gore? Gore nam je previše. Koji je to dan? Subota. Uh, mogli bi Bećari. Neće Bećari, ali ima neka najnovija grupa koja nikad nije bila u Prijedoru. E, to nam treba, najnovije. Sviraju svašta nešto.
Godinu dana, al’ smo napravili pos’o. I večeras je pos’o za deset. Ja ne mogu dočekati da prebrojimo pare. Čekamo još dvoje.
Ja begam. Hvala ti, rođeni. Vidimo se 20. Moraš izaći sa nama. Neka ti to bude prioritet, nemoj da te sanjam. Što, je l’ da platim? Volim ja kad ti dođeš pa mi ćuku pustiš da pobjegne. Ja u 9 naveče, ona i Većo u pidžamama, nešto prebiraju na stolu. I govorim njoj otvorena je kapija, ona kako otvori vrata, Žućo na kapiju i gas. Pa, kad ne čujem. Ona Žućo, a isto k’o da viče Većo – Žućo ništa. ’Aj’ napolje! ’Aj’ napolje! Žućo sluša. Kad ga zovnem da jede.
Evo Borislava, trči. Zadesio se kod majstora, odužilo se, nije znao kako da nas kontaktira. Meni se auto pokvario i ni na kraj pameti da se mogu na mesindžer javiti. Ja po stari auto. 22 marke. ’De ti zaokruži na 25.
Senka mi je bila, juče, prekjuče. Donijela knjižice i neke šolje i kaže da ide u Austriju kod kćerke i da će donijeti još onog nakita. Jao, ona donese divan nakit. Bože dragi, kad je ona donijela za onaj bazar za Minju! Kod mene smo mi skupljali stvari, gore u potkrovlju, pošto je prazno. Žena je došla, negdje oko 11 naveče. Ona je meni oko pet poslala poruku, može li. Može. Do kada? Kad stignete. Piše u pola 11 je li kasno. Nije. Ja izašla. Ona je upakovala nakit, sve i jedan kajiš smotala i vezala, mi ništa oko njenih stvari posla nismo imali, osim izvaditi i staviti na štand. I još nam je došla pomoći.
Hoćemo li još nešto? ’Ajd’ po još jedan jeger. Ooo, ako će Brana još jedan, ovo se ne odbija. Ona ni kafe dvije ne pije.
Minja nam maksimalno izlazi u susret. Ljudi ovdje donose donacije i kad nas nema, ostavljaju ih ovdje, tu držimo stvari za bazar.
Šta mislite da zovnemo Adu opet za one šaljive majice? Jer neki dan, kad je Senka platila ono, ona kaže, vi se javite. Možda dvije majice. Znaš šta, puno smo za Vanju. Pa, kažem ja, rasholcala se gospođa naveče, to samo ide, ide. Ja gledam sinoć, ’oće l’ se zaustaviti jadna, neće, ne zna stati. Pravilo je pet za veče, a ja zadnje veče deset. Ti si rekla šibaj večeras. I onda se još javila i Nikolina. Neka ide i njena slika. I prošla je najbolje. Ona oduševljena. Piše ona meni, zahvaljuje se što sam objavila sliku. Sreća, Nikolina, što ja nisam otišla spavati.
Jaooo, gledajte ovaj spot. Šta je to? Za Vanju. Vid’e trepuške. /Plače./
Još ova teta, ako se ne pojavi… Pa, dobro, već je pola osam. Pa, dobro, ’aj’ dok popijemo. Neka nas. ’Aj’ ti, Dragana, broji. Ne mogu, broji ti. Ja sam sinoć brojala tri puta. Ovo je sad sve od početka što smo skupili za Vanju. Ali sad apsolutno nemam predstave, jer večeras je toliko toga bilo. Sinoć smo imali 1.700 i nešto maraka. I sad još ovo od večeras.
Joj, tresu mi se ruke. /Počinje da broji. Muk./ Ovo je strašno svaki put kad se broji. Zašto? Ne znam, osjećaj, koliko će biti, šta će biti, jesmo li uradile, jesmo li napravile pos’o.
U banci ne plaćamo proviziju. Službenica jedna nam svaki put plati proviziju. Je l’ Nevena Vučićević? Jeste, Nevena, svaki put.
Zabrojala sam se. /Opet tišina. Traje./ Tri hiljade i sto! U, jebem ti život! I deset evra. Ima još kod nje. /Broji kovanice./ 199,35. Joooj! Treba ovo još jednom. ’Aj’ Dragana ti. A znaš da smo pričale da nam je dvije hiljade? Ekstra. 3.299,35 KM. 3.300, Dragana će zaokružiti. Meni samo znoj, ovako, prvo vruć. Skoro duplo više nego što smo ne očekivali nego boga molili. Evo tebi koverta, da je lakše nositi. Ovo večeras je… Oduvali smo! ’Aj’, živ’li!
Ujutro, u grupu postavljaju sliku uplatnice od 1.690 evra. Par sati kasnije širi se vijest iz Srbije: skupljen je sav novac za Vanju. Dva i po miliona evra.
