Činjenice nasuprot narativu
Narativi su različiti i dolaze prvenstveno iz našeg najbližeg okruženja (porodica), šireći se dalje ka nivou lokalnih zajednica, gradova i nivou jedne države. Narativi koje čujemo u Srbiji različiti su od onih u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini. Jedan događaj se interpretira različito u zavisnosti od toga gde slušate o njemu i koga slušate.
Piše: Teodora Sutković
Kada govorimo o žrtvama ratova u bivšoj Jugoslaviji, često se gađamo ciframa, dok svaka strana pokušava da sebe predstavi kao najveću žrtvu. U našem obilasku nekoliko mesta stradanja sa organizacijom KVART imali smo priliku da vidimo mesta stradanja civila u II svetskom ratu,kao i u poslednjem ratu u Bosni i Hercegovini 1992–1995. Gađanje ciframa vidim kao omalovažavanje žrtava svih strana. Primer je Jasenovac, gde se pominju cifre od 100.000 ljudi (u Hrvatskoj), do 500.000 ljudi (u Srbiji), pa čak do 700.000 ljudi (u Republici Srpskoj). I onda se zapitate šta je onda tačan broj? Kako da ja znam šta je činjenica i koliko je zaista ljudi tu stradalo?
Drugi važan problem je selektivnost, kada se priča samo o jednom događaju, na primer. Kao što se u Srbiji dosta govori o Jasenovcu, tako se u Bosni najviše govori o Srebrenici. To često dovodi do toga da ne znamo aposlutno ništa o drugim događajima. Prvi put sam čula i videla na ovom putovanju o koncentracionim logorima u Prijedoru, prvi put sam čula za bele trake u Prijedoru, prvi put sam čula za masovne grobnice na ovom području. Mislim da je potrebno pričati o svim događajima, kako bismo imali kompletnu sliku. Mislim da se jedan rat koji je trajao godinama ne može objasniti na osnovu jednog izolovanog događaja.
Kolektivna odgovornost je takođe nešto što se često čuje. Nazvati sve Srbe četnicima isto je kao i nazvati sve Hrvate ustašama. Činjenice su bitne jer se samo sa činjenicama može diskutovati. Kako smo čuli na predavanjima od jednog profesora, svako sebi daje za pravo da govori o prošlim događajima. Ljudi sede, piju piće i diskutuju da li je bilo genocida ili nije, kao da je to neka trivijalna tema za svaki dan koja se priča uz jutarnju kafu. A svi su sa pravne strane laici, govore o pravu, a o pravu nemaju pojma. To je isto kao da se diskutuje o fizici a da ne znamo ništa o tome.
Ono što sam još primetila jeste obeležavanje teritorija kako bi se pokazala trenutna politička situacija, dok su mnoga mesta stradanja civila ostala neobeležena, što je, ponovo, omalovažavanje žrtava rata. Svako mesto koje smo posetili imalo je svoju priču. Naročito me je pogodilo mesto Osmica u Srednjoj Bosni, gde je poginulo osmoro dece tokom rata. Sama slika igrališta sa decom koja se vraćaju iz škole i igraju, a zatim stradaju od granate, ostala mi je u glavi.
I na kraju, izraz tranziciona pravda. Nisam znala šta znači do ovog putovanja. Odnosi se na suočavanje sa prošlošću u društvima koja su postkonfliktna ili, kako je profesor rekao, možda smo mi i dalje konfliktna društva…
Za mene je važno reći da ne znam onda kada ne znam. Ali želim da naučim. Važno je razgovarati o prošlosti da bismo razumeli bolje prošlost. Ali u tom razgovoru treba biti oprezan i razgraničiti šta je ono što stvarno stoji kao činjenica, a šta je narativ koji smo negde čuli. Razgraničiti šta znamo, a šta samo mislimo da znamo.
Tekst je nastao je u okviru projekta Studijski program: “Mladi u susret činjenicama”, koji provodi Centra za mlade KVART, u okviru inicijative koju realizuje BIRN BiH uz podršku Fonda generalnog sekretara Ujedinjenih nacija za izgradnju mira (PBF). Sadržaj teksta ni na koji način ne odražava nužno stavove niti politike Ujedinjenih nacija.