!Kokoška se opet do’vatila jednog nadobudnog književno-istorijskog muda i rešila da ga malo prodrma. Ovaj, problematizuje. Ovog puta kleknimo pred najomraženijim čovekom u novijoj srpskoj književnosti – Jovanom Skerlićem. Mnogo pre današnje institucije hejtera, zakerala, džangrizala, kvocala, jedan čovek umeo je da zabiberi svoj slalni hejt i pljune ga veličanstvenim stilom. Uživajte u grozomornom Skerlićevom hejtu, sa sve pratećim instrukcijama kako da se razume kvrgava duša jednog kritičara!
Jovan Skerlić (u daljem tekstu Skerla) je ozloglašeni kritičar koji je u književnom establišmentu držao sve konce beogradske akademštine s kraja 19. i početka 20. veka. Premda, ovo matori i nije previše prikladno jer iako Skerlića, kao i svakog akademika, zamišljamo kao bjelobradog starkelju na nekom univerzitetskom gvozdenom tronu, on je zapravo proživeo trijes i kusur i odapnuo. !Kokoška stručno forenzičarski tvrdi da je to zbog svih kletvi koje su mu navukli na vrat u kafanama takozvani boemi koji su bili neka vrsta opozicije mudroserskoj mejnstrim struji. Zapravo je bio zgodno momče (šmekaj gore).
Jednako stručno (sada sa frojdijanskim tripovima i tikovima) prosuđujemo da je Skerli falilo malo da se relaksira, spusti loptu, uzme dim – ili bar da se seksa. Poznat kao najzadrtiji radoholičar, jer je za relativno kratko vreme – doktorirao, bio urednik Srpskog književnog glasnika, postao univerzitetski profesor i vođa Samostalne radikalne stranke, te napisao sijaset članaka, kritika, pikaza i sve štrumpfno sabrao u Pisci i knjige u 9 tomova, jednu Istoriju nove srpske književnosti, a piskarao i neku tanku poeziju.
Ali, idemo redom. Skerla je pre svega imao panslavenske tripove o ujedinjenju svih Slovena, pomešane sa socijalističkim svetonazorima koje nije baš razumeo, al’ je hteo da bude u trendu. I da, sve ovo zvuči kao bućkuriš zvani Jugoslavija. Jedino mu je smetalo što tom prokletom socio-trendu mora da podredi svoju uglednu individuu, te se tu nešto nećkao, nećkao dok ga nisu najurili iz radničkog pokreta. Za, recimo, Mladu Bosnu nikad nije bio dovoljno panker, buntovan samo kad treba da se bljuva po dekadentnim klincima. Omladinci su govorili da je on prosto – prošli čovek. Iako je i on tada tek pustio brke, suštinski je duhom uvek smrdeo na moljce. Skerlić je prebegao u Samostalnu radikalnu stranku i postao vaskoliki skupštinski drekavac. Nažalost, nije doživeo da uživa plodove svog milosrd(b)nog političkog zalaganja jer je preminuo četiri godina pre formiranja Juge.
Slutite, Skerlić je bio od onih najgorih – vizionar. Sa njima nema pomoći, naročito ako se to uroti sa tvrdokornom tvrdoglavošću, perfidnim govorničkim sposobnostima i virtuozno isklesanim tzv. beogradskim stilom (najprimereniji stil prestoničkih čistunaca). Političko opredeljenje koje smo pomenuli ima direkt primenu u knjiiževnoj kritici, što se ogleda u sveopštem pozitivizmu. I to ne samo pozitivizmu kao onom malo nazadnom pravcu u teoriji književnosti i umetnosti gde se brljalo po biografijama pisaca. Nego bukvalno. Znalo se šta Skerlu radi: on je furao realizam, prozu pre nego poeziju jer je nije bog zna koliko kontao, a iznad svega, glorifikovao je naučnost i iskrenost. Šta god to bilo u književnosti. Teraj samo zdravo i pravo, mladost, slavenofilstvo, pripovetke o seljacima, radnim narodima i narodnostima… Khm, ne tim rečima, ali rad rad i rad, samo da trešti kamenje kao u logoru. Kako bi pomahnitao Skerla da je video radne akcije!
Dobra stvar kod ovog književnog kabadahije jeste što je brzo iskrsnuo, brzo klisnuo! Delom je Skerlićeva istorijska važnost u tome što je došao u pravom trenutku kada nije bilo kritičara ni istoričara koji bi parirao književnosti koja se formirala. Nakon kobnih kikseva Ljubomira Nedića – samoubilački napad na Lazu Kostića i Zmaja – i nadirućih gromada srpske književnosti – poput Borisava Stankovića, V.P. Disa, Sime Matavulja – koje nije imao ko da muštra, Skerlić je iskrsnuo kao neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar! Okej, sprdamo se, Skerla jeste bio uštogljeno kenjalo! Ipak, kako je pržio na reš sve svoje neistomišljenike, neće biti da nije bilo vatre. A ta vatra je iznenada presahla u jeku svoga plama. Nemojte da vas zavara ona ‘od rada još niko nije umro’. Mnogi slute da je upravo to Skerli došlo glave. Za merila književnih kritičara i teoretičara, koji su svi rođeni matori ko Biblije, trijes i kusur je kao klub 28. Malo posle Hrista. Večna mu pamjet.
Uprkos kenjanju u Skupštini, montiranju sopstvenog suda i magarećoj tvrdoglavosti, ova koka želi da ukaže na to da je Skerla ipak imao kritičarsko kefalo. Umeo je da pljune, da ponizi, al’ sa visine raskošnog kritičara-dopisnog-SANU-člana. Umeo je veličanstveno da mrzi, a to je odlika samo, budimo malo melodramatični, velikih mudonja. Jeste preuzeo kritičarsku aparaturu od velikih francuskih mislilaca koji su u tom trenutku već bili malo passé, ali svoj osećaj za život teksta, s tim se čovek, pa, rađa. (Beogradski stil je bio sklon patetici i sladunjavosti, te ovom prilikom dajemo sebi oduška.)
U ime toga, naoštrimo svoje kritičarsko kefalo i razmislimo još jednom o Skerliću!
Skerla se, kako istorija kaže, najviše ogrešio o velika imena poput Isidore Sekulić, Vladislava Petkovića Disa, Sime Pandurovića, Branislava Nušića, Laze Kostića. Najviše se ostrvio na takozvane dekadente, mladu avangardnu struju pesnika koja se zanosila bodlerovskim i remboovskim splinom i sličnim, za Skerlu mučnim, baljezgarijama. Iz straha da će ovakva dela odneti prevagu nad njegovim rumenim i k'o puce zdravim seoskim pripovetkama, Skerla ih je panično zatrpavao najlepšim plodovima svog kritičarskog besnila.
“Poezija g. Sime Pandurovića je, pored sveg talenta svoga pesnika, sablaznila onim što je bolesno i čudnjačko u njoj, ali prema Utopljenim dušama, ona izgleda još čista i razumna. To je poezija grozničavih snova i mesečarstva; to je atmosfera otrovnih i perverznih Cvetova zla Bodlerovih, jezivih halucinacija Edgara Poa i Danse macabre – ako ne dekoracije iz radnji za pogrebnu spremu, poezija grobara koji je čitao knjige.”
S druge strane, zbog svog napada na Isidoru Sekulić, Skerlić se već tradicionalno osuđuje kao zatucani ženomrzac. Ipak, budimo pažljivi. Nakon britke kritike dveju ženskih knjiga (Isidore Sekulić i Milice Janković), Skerla daje jedan izrazito liberalni sud: Po svom zlom socijalnom položaju, žene su odgurnute iz života, ili odbačene na ivicu života, zatvorene u sebe, primorane da žive samo svojim sentimentalnim životom, i tako zazidane u sebe ne mogu da vide druge predmete i interese. I zato i oslobođene među njima – reč je o onima koje imaju talenta – kada pišu, pričaju samo povesti svojih duša, daju svoje intimne ispovesti. Reklo bi se, žene nisu krive što su dosadne jer ih socijalna sudbina osuđuje na dom, melanholiju i – sebe. Govorimo o 1913. godini i to u našoj skučenoj sredini ispadne i kao neki fem-frendli sud. Da ne pričamo to što se poprilično zalagao za mlade ženske spisateljice: Danicu Marković, Leposavu Mijušković i Milicu Janković.
Ipak, Isidora nije osetila da literalna intuicija Skerliću nalaže da svojom uzvišenom artiljerijom svečano sahrani samo dostojne protivnike i protivnice. Najlepše rečenice vrsnog pljuvala odlaze na njen račun.
“Niko na svetu nije tako zanimljiv da na dvesta strana priča samo o sebi i da sedamnaest strana sitnog teksta posveti jednoj svojoj glavobolji. (…) Njoj nije dovoljno što piše dobro, ona želi da piše suviše dobro. A to joj je ozbiljna mana i u tome se vidi kako je odista „bolje neprijatelj dobrog”.”
Ovde zapravo vidimo jedan prilično tanan sud koji se zasniva, slagali se mi ili ne, na temeljnom prodiranju u tekst. Ono gde se priča o Skerliću komplikuje, i razlog što on jeste bio grozomorni kritičar, jeste to što je zavlačio osude na kvarnjaka: počeo bi sa pohvalom koju bi posle izvrtao tako da bi čovek molio boga da ga isprva nije ni blagosiljao. To je još jedan razlog više što kod Skerlića ne možemo crno na belo videti njegove favorite, pre svega jer kod njega čovek mora biti oprezan – pravo mišljenje krije se više u tonu i taktici kojom je pisan tekst:
“Ne samo među ženama koje su pisale i koje pišu u srpskoj književnosti, no i među ljudima, gđica Sekulić predstavlja određen intelektualan tip. Ona je čista intelektualka. To je njena snaga kao ličnosti i slabost kao pisca. Sve se na ovom svetu plaća pa i superiornost duha. Od čistih intelektualaca nikada ne izlaze dobri pisci.”
U prilog ovom našem zajebanom sudu, one koje nije cenio Skerlić bi sahranio ne mrcvareći ih sadistički na dvajes strana. Vojislavu Iliću Mlađem dovoljno je bilo da odbrusi: Nije bilo potrebno da pisac dodaje ovo Mlađi, niko ne bi ni pomislio da su ovi stihovi slavnoga Vojislava Ilića – i da više nikad ni ne čujemo za njega.
A što je najgore, Skerlić je slabiji kada hvali, a ponekad sumnjivo sladunjav: U knjizi gđice Janković ima nečeg sprskog, nacionalnog, domaćeg. (…) srpskog što podseća na one male i čiste varošice naše, čiji beli zidovi i crveni krovovi vire iz velikog oraha i dudova, s onim starim kućama koje se drže čisto kao crkve, gde se patos žuti kao limun i bakarno posuđe svetli kao ogledalo, sa baštama u kojima se sadi neven, zelen-kada, zdravac, kadifica, selen i kaloper… Blabla, to traje na dve strane, kakve kade, kakve dunje, i limun, i patosi, čoveku se povraća od ove idilične pastorale koja vonja na jeftino prežvakavanje antike. Nego, daj ti nama malo žuči, da vidimo šta te muči, tu su pravi „gorki plodovi” tvoje kancerogene karijere.
Skerlić se tukao na više frontova kao pravi žestoki dečko. Nemojte misliti da su mu drugi ostali dužni – jedan je umeo da mu vrati istom merom. U pitanju je Antun Gustav Matoš, redak primerak i pesnika i kritičara, prirodni Skerlićev neprijatelj jer je pripadao beomskom taboru. Njih dvojica su nešto poput Koka Kola vs. Pepsi. Kad su se slagali oko nekog pisca, hvalili su potpuno suprotne stvari – što je bilo retko jer se uglavnom nisu ni za toliko poklapali. Bogdan Popović bio je veliki tata obojici, premda su od njega pokupili potpuno druge stvari – Matoš frku oko forme, Skerla akademska posla. Kad su sekli jedan po drugom, igrali su prljavo. Ipak, Matoš je oduvek bio malo ogorčeniji jer se Skerla postavio kao veliki inkvizitor beogradske književne scene, a on večiti marginalac koji se potucao po regionu. Skerlića je nazvao aždajom i demokratom koji „miriše po diktaturi”, demagogom i Francuzom bez „francuske lijepe koketerije”. Ali ima i bolje:
“Ocenjujući pokojnog Ljubomira Nedića, veli da prezire stil jer ga sam nije imao. Dr Skerlić ne prezire, ali ne shvata stila jer ga ni on nema, ni toliko personalnoga kao dr Nedić. Dok Nedić piše kao logičar, psiholog i naučar, dr Skerlić piše kao novinar. Patetičan bez razloga. Vrvi poznatim metaforama i poznatim citatima. Jedan stil mu je čist kao (pogađajte) suza.”
Sve u svemu, ova koka je pokušala da ispravlja istorijske krive Drine, što je samo po sebi osuđeno na propast! Dobar glas se daleko čuje, a najgori najdalje, i Skerlić je upamćen kao ženomrzac, bandoglavi namćor poganog jezika. A i ako je, biće da istorija ipak ima neku svoju uvrnutu logiku i da je to neka vrsta odmazde svih pisaca čiju je spisateljsku sujetu šamarao. Po toj logici, književna istorija nekad i ispravlja nepravde. I za jedno tridesetak godina, čim ozloglašeni vlastodržac odapne, biće vam bolje. Ako poživite, a potrudite se da doterate stotku! Tako bi bilo sa Disom. Da se nije izbaksuzirao Utopljenim dušama.
A i da se ogrešio o njih tuce, čemu tolka fama oko kritičara koji kritikuje? Pa šta bi kritičar trebalo da radi, da cvrkuće? Ili još gore, da masti brke pohvalama i tapše lokalne ortake slatkim laskanjem po plećima? Treba malo kritičarske petlje da se delju smućeni dekadenti. Po pravdi sataninoj u koju se kune svaka ptica rugalica. Što je Skerla suštinski i bio. Pravda za ptice rugalice!
