Bili smo zbunjeni. Bili smo nepokolebljivi. Bili smo razuzdani. Bili smo dobra deca. Imali smo velika očekivanja i mali broj reči da ih objasnimo. Dečaci još nisu počeli da izgledaju kao muškarci zbog paučine koja ime je rasla ispod nosa, a devojčice nisu izgledale kao žene jer su se oblačile kao dečaci. Bili smo srednjoškolci i upravo smo počeli da trošimo pretposlednju deceniju XX veka.
Moje zanimanje za devojčice koje se nisu oblačile kao dečaci (a koje su mahom išle u Osmu) poklopilo se sa pojavom pesama o njima. Ne tvrdim da je nemoguće zaljubiti se uz “tako ti je mala moja” ukoliko ste iz Lukavice, no ukoliko niste, potrebno vam je nešto drugo. Nešto zbog čega će vam se školska drugarica učiniti prepunom ruskog šarma (ma šta to bilo, ali je vezano za papaljudnjij kružok, ma šta opet to bilo), ili takvom da više ne možete da učite k'o pre, ili ćete izludeti zbog devojaka u letnjim haljinama, ili zbog velikih i žutih, a u poslednjem stadijumu, zbog svih lepih žena koje prolaze kroz grad. Novi talas je zbacio okove oličene u zagušljivim mestima poput zadnjeg sedišta automobila ili pojavama kao što je žena und Drina bez filtera.
Biti srednjoškolac, što zna svako ko ima školsku spremu višu od osnovne, mučna je rabota. No svima kojima su kroz taj ponižavajući stadijum prolazili početkom osamdesetih, posao je bio olakšan onim što se obično zove duhom vremena. Duhom i dahom – poput nekog iz reklame za pastu za zube, ni ovaj nije trajao dugo, ali mu je početni mah bio prilčno osvežavajući. Nije bitna tačka odakle bi se on počeo opisivati.
Ukoliko bih pisao iz Zagreba, pisao bih o atmosferi očekivanja da se nešto dogodi, zgusnutoj u geografji uskog prostora između jedne poslastičarnice i jedne kafane, i o čudu da je nešto zaista i počelo da se događa. Iz Beograda, javio bih o sličnoj pojavi uz drugačiji lokalni koloritet i mogao da po ko zna koji put elaboriram tezu o dva grada koja spaja manje vidljiv sud nego što je to korito reke Save, ali zato ništa manje stvaran.
Imao sam tu sreću da budem u neposrednoj (toponimskoj) blizini arterija tog suda. Odlučio sam da ignorišem Šuvarov školski sistem koliko je to bilo moguće i da odmah posle osnovne odaberem školu u kojoj sam nameravao da provedem i prvi i drugi deo onoga što se tada zvalo usmereno obrazovanje. Izbor je pao na malu gimnaziju u blizini Kalenić pijace i tako sam dospeo među cvikeraše iz centra. Mnogo sam ih zavoleo. Bilo ih je i takvih koji su uspeli da mi objasne šta znače grafiti koje sam viđao na putu od stanice trole kod Trandafilovića do škole, a na kojima je pisalo Dečaci ili Margita je dečak. Oko deset godina kasnije ću na skoro istom mestu i sa mnogo manje ambicija od pisaca ovih (kažu) prvih beogradskih grafita napisati svoj jedini, poruku za devojku koju sam zvao Džesi. Teritoriju unutar linije Stari Dif – Kalenić – Bulevar (fakuteti) – Slavija, što zbog škole što zbog posla, a malo i zbog Džesi, neću napuštati sledećih 30 godina.
Klincima se uvek čini da je svet mlad, ali bilo je objektivnih dokaza da ovaj put nešto sa svetom zaista nije bilo po starom. Možda je u pitanju bila neka vrsta olakšanja. Bilo je roditelja koji nisu puštali svoju decu u školu u danima posle Titove smrti: ideja da je Tito jedini držao Jugoslaviju na okupu je poput zle slutnje tinjala u porodicama koje su pamtile rat. (Pomislite da je od kraja Drugog svetskog rata do 1980. proteklo tek nekoliko godina više nego od tada do danas).
Samo deset godina kasnije, strah će zameniti euforija oko iste stvari. No, najpre je stiglo olakšanje – neće biti frke. Evo ih, fudbaleri Crvene Zvezde i Hajduka zagrljeni u suzama na Poljudu, skupa sa celim stadionom, suze u Ljubljani, Zagrebu, Sarajevu i, naravno, Beogradu. Čovek bi pomislio da je to Jugoslavija, a ne njen predsednik, bila ta koja je bila oplakivana.
Pokazalo da je plač bio preuranjen, ljudi su odahnuli i nastavili da se bave svojim poslovima. Tvrdim, to bi radili i danas, bez prekida za odlaske na mitinge podrške ili da zaduže haubicu, da su ih pustili na miru. “Oni”… pojavljuju se od mesta poput filmova američkog crnog talasa kao reč izgovarena šapatom paranoika pa do pesme “Kontrolori” (1981) grupe Beograd. A mi? Muškarci, žene i deca koji su naseljavali Jugoslaviju, pa, mi – kako ko tih ranih osamdesetih.
Iako je konstatacija da je neuporedivo više slušalaca imala muzika koja se kretala u okvirnom rasponu od Lepe Brene do Magazina (i da je to stoga pravi zvuk osamdesetih), smatram ovu činjenicu gotovo beznačajnom u poređenju sa uticajem novog talasa. Ne samo što je novi talas “kao takav” izravno slušala brojna mlađarija, on je uticao i na svu ostalu muziku. Najpre, samim svojim postojanjem činio ju je podnošljivom. A onda, uticao je da i defakto bude podnošljiva, daleko od destruktvnih vrtloga u koju će biti uvučena kada mesto Magazina i Parnog Valjka zauzmu Ceca i Ivan.
Igram se mišlju da se početkom osamdesetih svet učinio mladim i slušaocima Novih Fosila, toj više semantičkoj doli muzičkoj parodiji novog vala. Bez obzira što je jedan od “onih” izjavio da su mu Fosili uz Magazin, dva kolosa čiji se pad poklopio sa sveopštim, grupa koju najradije sluša. Nema pitanja šta je starije, užasna muzika ili užasan svet. I nije prvi put da su inženjeri novog sveta zajedno sa starim pokopali i njegove manifestacije u kojima su nastavili da uživaju, ili da ih se sa izvitoperenom setom sećaju. Ko zna, možda je Slobodan Milošević, i pored (zaradi?) ljubavi prema pesmama poput “Jer ja sam skitnica” (Jasna Zlokić, 1985) osetio da je svet ponovo mlad. Samo je imao drugačije planove sa njim od nas.
Naši su planovi, vraćam se na nesretno društvo adolescenata sa početka osamdesetih, bili znatno bezazleniji. Budućnost je izgledala svetlo, a sadašnjost, ako izuzmemo probleme sa ne baš najčistijim tenom, uzbudljivo čak i ako nismo mogli da se pohvalimo da u njoj učestvujemo više negoli posmatrači. Jer, gledali smo iz prvog reda.
Možda je najznačajniji utisak bio taj da smo deo sveta. Ne na onaj način na koji se to danas podrazumeva jer je globalizacija izmenila značenje ovog pojma, već na sledeći: svet ima dobre filmove, imamo ih i mi. Svet ima dobru muziku, imamo je i mi. Nisu nas zanimale fudbalske lige u Engleskoj, nego naša (a kada je sve već otišlo dođavola – srce da ti se cepa, dobili smo i fudbalsku reprezentaciju). Cinik bi primetio da se od toga ne živi, no upravo se od toga jeste živelo. I pomalo od MMF-a.
Prljavo Kazalište, Film, Idoli, Disciplina, Haustor, Orgazam, Ekaterina. Azra. Različitost – to je ono što se opaža na prvi pogled, različitost u zvuku, imidžu, tekstovima, onome što su hteli od sebe i onome što su postali. Ipak, sve ih je vukla ista sila. “Naša su vesla gitare”, primetiće patetično Jura Stublić u svom nagriženom stadijumu pred kraj ozbiljne karijere. Očigledno, sila koja se manifestovala u novom talasu, možda jer je bila neočekivana, ni izdaleka nije bila dovoljna da razreši sve. Kada je to postalo jasno, novi talas je postao žurka više nego uzvik nade. No, tih prvih godina, uzvik je bio visok kao kuća, kao reči “moje ime je Davorin Bogović” (a ne neki tamo nick). Bilo o svetu ili o devojkama, pesme su se pevale sa uskličnikom na kraju. On je bio tu čak i kada su reči bile opuštajuće i nepretenciozne, a muzika vas terala da kroz poluzatvorene oči planirate navigaciju do luke za uplovljavanje vašeg broda.
Haustor nije imao previše hitova (a moštvo sjajnih stvari), ali je imao najveći. Plus je naterao mnoge devojke da zamene svoj “petstokec” za nešto neuporedivo lepše. Na suprotnoj strani ovog ležernog prihvatanja sveta onakvim kakav jeste, prepun devojaka u letnjim haljinama, stajao je na vrhu svoje zgrade enfant terrible po imenu Koja, upozoravajući one još ljuće od njega da ne bacaju betonske table odozgo. Između je ležao novi talas.
Njegovu središnu struju su bez sumnje činili Film i Idoli. (Azra je priča za sebe). Jura Stublić je oličenje onoga što bi se dalo prepoznati kao “prigradski ljakse”, ali ako bi u neko drugo vreme izrastao u svadbarskog pevača, u svoje je postao vođa najpopularnije novotalasne grupe. Ko je slušao album iz Kulušića ne može reći da je to nezasluženo. Postoji neka vrsta neizveštačenosti koja je lakše polazila za rukom zagrebačkim nego beogradskim bendovima. Stublić je bio momak iz Sesveta željan slave, večito pripit, i takvim se i prikazivao. Kako je uspevao da ova kombinacija izgleda šarmantno, ostaće misterija. Pokazalo se da ima dara da napravi pesmu. Dodajmo tu moćan glas (otac mu je bio operski pevač) i dobili smo mešavinu koja je Film lansirala u orbitu. Danas se malo ko vraća stvarima Filma: rokenrol, saksofonske solaže i vruć nastup su jednostavno demode.
Ono što je Film pozajmio od Zagreba, Idoli su od Beograda. Nazovimo to osećajem za trenutak. Suprotno, ali komplementarno Filmu, Idoli su bili sve samo ne neizveštačeni, a takvi su bili sa namerom. Treba li reći, uspešnom. U ovom pogledu su, paradoksalno, zapravo iskreniji od Filma: bili su prilagođeni tamo gde je Stublić zapomagao kako tobož nikako nije (pesma “Neprilagođen” je naravno odlična, kao večiti moto buntovnika bez razloga; ako je neko to bio bez razloga, bio je to Jura).
Stvari Idola sa njihovog maksi singla (»VIS Idoli«*) su danas rezervisane za izvođenje na radio stanicama sa evergrin muzikom. Mogle bi se nazvati šlager novim talasom. Malo kome nisu drage. Šum vala, pesma čempresa, lice mi tone do Jadrana. Gde su zasluženo krstarili tog prvog leta skupa sa Filmom, svirajući po letovalištima.
Film i Idoli ostaće upamćeni kao grupe koje su novi talas sprovele do naroda pa makar on ne bio toliko mnogoljudan koliko nam se tada činilo. Barem smo osećali da smo zajedno…kao da se to nekome nije dopalo.
* EP “VIS Idoli” je prodan u 200 hiljada primeraka. Poređenja radi, “Kokolo” Magazina je otišao u nakladi od 170.000. Zauvek nedostižan u polju popa ostaće Danijel – 700.000 primeraka za “Džuli”; malo više, za jedan tiraž Filma u Kulušiću, prodaće Lepa Brena “Mile voli disko”.
***
Crtice iz 1981.
* Vreme atentata: na Papu, na Regana, na Sadata
* Prvi put u upotrebi reč „internet”
* 178 ljudi je poginulo kada se blizu Ajačija na Korzici srušio jugoslovenski DC 9
* Umro Miroslav Krleža
* ELEKTRIČNI ORGAZAM, LABORATORIJA ZVUKA, CLASSIX NOUVEAUX, HAUSTOR, ŠARLO AKROBATA, THE GANG OF FOUR… ovo je spisak učesnika koncerta u Zagrebu na kome naravno nisam bio…
*…zagledan u ogledalo, pitajući se ne toliko šta je iza, koliko da li treba da počnem da se brijem.
