Svaki čovjek dijeli odgovornost za očuvanje ljudskih prava

|

Intervju | Ljudska prava

Studentica, aktiviskinja i zagovornica za prava osoba s invaliditetom Arije Kurtagić, svijetao je, ali ne tako čest primjer kako podrška porodice ali i zajednice u najvećoj mjeri doprinose većem stepenu inkluzije i osnaživanju mlade osobe s invaliditetom posebno kroz obrazovni sistem.

Arijel je 2000. godine u Bihaću, studentica  je  prve  godine  međunarodnih  odnosa  i  evropskih  studija  na  Internacionalnom Burch  Univerzitetu u Sarajevu. Ističe kako je njen aktivistički  put  počeo 2018.  godine,  kada se učlanila  u  Evropski  Parlament  Mladih  Bosne  i Hercegovine, kojim trenutno presjedava. Pored toga aktivna je i u lokalnom timu  ASUBiHa  Bihać.  Suosnivačica je grupe  Task  Force  on  Accessibility  u  Evropskom  Parlamentu  Mladih,  koja trenutno  radi  na  poboljšaljnju  inkluzivnosti u evropskim državama.

Sa Arijel smo u susret Međunarodnom danu osoba s invaliditetom govorili o njenom putu ka obrazovanju i značaju osiguranja najvećeg mogućeg stepena inkluze u obrazovnom sistemu.

Obrazovanje je ključ za postizanje inkluzije i poštivanja ljudskih prava

Ona ističe kako je u borbi za ljudska prava neophodno (pre)odgojiti populaciju koja  je svjesna svojih prava, te ističe kako je to veliki  nedostatak  današnjeg  obrazovnog  sistema u Bosni i Hercegovini.

Ako  se  fokusiramo  na  BiH,  mnogo  je  područja  u  kojim  zaostajemo,  a  za mene  su  to  prije  svega, obrazovanje,  zapošlavanje,  te  radni  uslovi.  Uzimam  obrazovanje  kao primarno  pravo  sa  ogromnom  važnošću  za  BiH,  s  obzirom  da  se  još  uvijek  borimo  sa zatvaranjem  područnih  škola,  neadekvatnom  opremom  za  kvalitetnu  nastavu,  nedovoljno educiranim  školskim  osobljem,  u  pojedinim  mjestima,  još  uvijek,  jako  lošim  inkluzivnim praksama.  I  to  nisu  svi  problemi.  Možemo  također  pričati  o  nedostatku  podrške  mentalnog zdravlja  u  obrazovnim  ustanovama  svih  nivoa,  ali  mnoge  škole  širom  BiH  jednistavno  nemaju privilegiju  niti  da  se  počnu  baviiti  rješavanjem  tog  problema. Učitelji,  pored  učenika,  su  najvažniji  resurs  ove  države  i  moraju  im  biti  osugirani  svi  uslovi  za podučavanje,” kaže Arijel.

Dodaje da vjeruje kako  svaki  čovjek  dijeli  odgovornost  za  očuvanje ljudskih  prava, te da svi  možemo  osigurati  dostojanstvo  ljudi  u  našoj  okolini,  onoliko  koliko  je  to  u našoj  moći.

Borba za inkluzivno obrazovanje

Arijel je posvećena  borbi inkluziju s posebnim fokusom na inkluzivno obrazovanje, upravo zbog pozitivnog iskustva koje je ona imala prolazeći kroz obrazovni sistem. Naime, ona je imala veliku podršku porodice ali i nastavnog osoblja kroz cijeli tok svog obrazovau.

Smatram  da  je  moje obrazovanje  kroz  cijeli  moj  život,  a  i  sada,  jako  kvalitetno.  Moji  učitelji  su,  zajedno  sa  mojim roditeljima  i  okruženjem,  postavili  temelj  moje  ličnosti  i  omogućili mi da postanem ono što  jesam danas.  Priče  o  mojim  razrednicima,  nastavnicima  i  profesorima  zaslužuju  svoje  mjesto  u  svim medijima,  zbog  toga  što  su  primjer  doista  kvalitetnog  inkluzivnog  obrazovanja,  onog  koji  ima balans  između  pružanja  potrebne  podrške  i  osamostaljivanja  učenika,  te  socijalne  inkluzije” govori.

Međutim, ističe da je kada se počela baviti zagovaranjem prava osoba sa invaliditetom, shvatila kako to nije iskustvo njenih  vršnjaka.

To  je  nešto  što  me  je  isprva  slomilo  i  duboko  razočaralo,  a  zatim još  više  motiviralo  i  natjeralo  da  još  glasnije  govorim  o  svom  pozitivnom  iskustvu.  Imam poznanika  koji  zbog  nedostatka  podrške  nije  mogao  upisati  srednju  školu,  te  prijateljicu  koja  je zbog  svog  invaliditeta  imala  ograničen  izbor  upisa  srednje  škole.  Ovo  su  samo  dvije,  od  stotine slučajeva  mladih  ljudi  širom  Bosne  i  Hercegovine, a samo jedna osoba kojoj je obrazovanje uskraćeno – je  jedna  osoba  previše. Shvatila  sam  da  je  moja  pozitivna  priča  ustvari  samo  dokaz  da  sam  imala  mnogo  sreće,  činjenica  da  sada  studiram  ono  što  sam  jako  dugo  željela  to  potvrđuje,” kaže Arijel.

Pristup  obrazovanju  koje  odgovara  potrebama osoba s invaliditetom ne smije  biti  rezultat  sretnih  okolnosti

Ipak ponovo ističe kako njena priča nije pokazatelj sistema koji se popravlja, ali može biti primjer kako se treba raditi s osobama s invaliditetom.

Nsam  imala  mnogo  prepreka,  ni  u  formalnom  obrazovanju,  niti  u  dodatnom  usavršavanju,  i nažalost,  velikm  dijelom  smatram  to  sretnim  okolnostima.  I  u  tome  leži  ključ  i  motivacija  za  moju borbu:  pristup  obrazovanju  koje  odgovara  potrebama  ne  smije  biti  rezultat  sretnih  okolnosti. Pristup  prilikama  koje  trebaju  biti  dostupne  svima  ne  može  biti  prepušten  slučaju. Zbog  nedostatka  pristupa  obrazovanju,  svi  su  na  gubitku, osoba s invaliditetom  i   cijelo društvo,” upozorava ona.

Završava s porukom kako moramo izgraditi društvo u kojem osobama  sa  invaliditetom  neće  nedostajati društvo kako se to danas često kaže, već upravo suprotno,  da  oni  sa  svim  svojim  vještinama  i  znanjem  nedostaju  društvu.

Komentari