„Nemoj da ti grkljan iščupam!“, „ustvari, on je napao kameru, dakle, nije napao čovjeka!“, „odsijeć ću ti glavu!“ – rečenice su sa kojima su se novinarke i novinari susreli, i nažalost, sa ovakim i sličnim napadima se suočavaju i dan-danas. Osim toga, novinarski život sa svakim novim danom je na tankom ledu, a ovakvim napadima se obesmišljava i devalvira ova profesija i možemo, bez predumišljaja, staviti znak pitanja iza budućnosti novinarstva u Bosni i Hercegovini.
Rastući broj napada, i fizičkih i verbalnih u offline i online svijetu, ipak za neke novinarke i novinare ne predstavlja strah, ne odstupaju od svoje novinarske etike i govore o temama o kojima rijetki pišu.
Jedna od njih je i Milanka Kovačević, urednica i novinarka na radiju Gacko i portalu Direkt. Kako kaže, njen novinarski put kreće s njenim studentskim danima u Beogradu, a potom se nastavlja sa doseljenjem u Gacko, u jugoistočnoj Hercegovini. S obzirom na to da volimo reći kako je lako izvještavati o kriminalu, korupciji i nepotizmu iz Sarajeva i Mostara, većih sredina, naša sugovornica opovrgava to svojim novinarskim djelovanjem.
„Teže mi je bilo na samom početku kada sam počela da se bavim ovim, za nas još uvijek nestandardnim novinarstvom. To je prikazivanje stvarnosti, u mojoj moći najobjektivnije moguće. Često ljudi nisu u mogućnosti, pogotovo u malim mestima da vide neku širu sliku ili da prosto kažu, ovaj čovek se bavi svojim poslom. To je na početku bilo mnogo prisutnije. Pošto ja nisam odstupala od tog svog, imala sam mnogo više ličnih problema nego koristi od bavljenja svojim poslom. Mogu da kažem da posle ovoliko godina ipak sam uspela da u javnom mnenju delujem kao neko ko se nastoji objektivno baviti svojim poslom, što ne znači da na dnevnom nivou nema čovek problema sa nekim pokušajima diskvalifikacije ili etiketiranja.“
Fizičkih napada nije imala, potvrdila je Milanka, ali je postojao jedan verbalni napad na javnom mjestu koji je odmah prijavila i taj čovjek koji je bio na potjernici tada, prekršajno je kažnjen.
„Mi smo bili zajedno kod sudije za prekršaj. On je iznosio svoju priču, prilično bahato. Isto tako je mogao biti neko ko će izvući pištolj, ili preko onog stola krenuti da me davi. Ja sam razmišljala o tome kako je ista procedura za bilo koga ko prođe neki napad, žena ili muškarac. Te procedure nemaju mnogo empatije sa žrtvom ili napadnutom osobom. Ja se nikada nisam osećala kao žrtva, ali jeste da smo mi svi na neki način žrtve sistema u kojem živimo.“
Žarko Laketa, tadašnji načelnik policijske uprave Trebinje bio je umiješan u mnoge nezakonite radnje, ali je zbog serije tekstova o njemu, Milanka imala jednu tužbu za klevetu. Tada joj je sugerisano da ne hoda noću i da provjerava i okolo i ispod automobila. Osim što je ovo bila loša poruka za nju i građane BiH, Laketa nije snosio posljedice.
„Ja sam nizom tekstova opisivala stanje u policijskoj upravi u Trebinju i njegovu ličnu poziciju, povezanost sa netransparentnim likovima, da ne kažem kriminalnim miljeom. Žarko Laketa, njegova imovina evidentno je mnogo veća od njegovih zvaničnih prihoda, jer je čovek milioner. Taj proces je trajao dve godine. Prošlo smo sve etape: osnovni sud, okružni sud, ustavni sud Bosne i Hercegovine. Na kraju je on apelacijom tražio svoja prava. Na svim tim instancama je izgubio što je na neki način satisfakcija meni lično i branila sam boje novinarstva koje je etično i ono što mi je posebno značilo u toj presudi je ono što taksativno stoji da sam u svom radu se držala principa, te da sam nepristrasno izložila argumente.“
Napad na novinarke i novinare nema opravdanja kao i svako drugo nasilje. Kada vam se desi nešto loše, naravno, prvo se obraćate – najbližima. Međutim svjesni smo da se unutar novinarske zajednice nalaze mnoge nesuglasice i lažno solidarstvo, te sebičnost pri ustupanju informacija. Kada je Milanka doživjela navedene prijetnje, dobila je poziv i ponudu za pomoć od Udruženja BH novinari, prije nego ih je ona sama kontaktirala.
„Ja stvarno ne znam kako bi bilo da sam dobila pretnje, a da sam anoniman novinar, odnosno da sam nepoznat novinar u lokalnoj zajednici. Ja želim da vjerujem da bi bilo isto. Ja sam naravno odmah razgovarala sa nekim kolegama i koleginicama, koji su apsolutno istog trenutka alarmirali druge koji su me odmah nazvali. Linija za pomoć novinarima mi je obezbedila pravnu podršku, tako da zaista s te strane sam osećala neku snagu, našeg esnafa, da tako kažem. Kolege sa Žuranala, CIN-a, Raskrinkavanja, BIRN-a, su zaista pomagali. Možda i nije tačno, ali ja imam utisak da su najbolji novinari koji brane boje novinarstva van sistema. To je za naše društvo loša poruka. Ja bih jako volila, da javni servisi čuvaju i neguju tu najbolju tradiciju novinarstva, ali nažalost to nije tako.“
Ove godine je obilježena u Beču deseta godišnjica UN-ovog plana za zaštitu i sigurnost novinara na Međunarodni dan borbe protiv nekažnjivosti zločina nad novinarima. O tome koliko ovisimo od međunarodnih fondova, govori činjenica da javni servisi objavljuju promotivne tekstove i ulažu novce u javna preduzeća – zaključak je naše sugovornice.
„Ono što ja smatram novinarstvom, to je jedan odgovoran i društveno, veoma, koristan posao. To je također bitan jedan korektivni faktor, ako to nije, onda to nije novinarstvo. U tom smislu i uticaj međunarodne zajednice je veoma važan, jer da njega nema ovdje bi bilo daleko lošija situacija i veći pritisak. Kako će biti u budućnosti, ne znam, ali ono što takođe znam i zbog čega mi je mnogo žao, to je da mnogi koriste često etiketu strani plaćenici za novinare. Sve one teme koje su bitne za ovo društvo kao što su kriminal i korupcija, sve one teme koje ovo društvo čine boljim, a to su priče o marginalizovanim i ranjivim grupama, borba protiv nasilja nad ženama, nad decom, međuvršnjačko nasilje, većinu tih projekata umesto da financira država, financirale su međunarodna zajednica i fondovi, što je za mene jedan veliki minus za zemlju u kojoj živimo.“
Kako volimo da centralizujemo i vlast i etnije, pa tako i medije – često zaboravljamo da postoji i ta skupina nezavisnih medija koji nisu u službi režima. Sukladno tome, teme kao što su kriminal, korupcija i nepotizam imaju prostor na tim portalima i nisu cenzurirani. Kako kaže Milanka, režimski mediji služe kao apologete vlastima.
„Mi imamo svoju čitalačku publiku i tako nas u tom smislu nitko ne ograničava. Što se tiče same medijske scene u Hercegovini imate gomilu portala koji liče jedni na druge, copy-paste vesti. Posebno imamo u nekim periodima izbornih kampanja da niču nekakvi portali koji nemaju impresum. Mislim da u našem društvu fali mnogo više transparentnosti u svakom segmentu pa tako i u segmentu medija. Što se tiče tih režimskih ili javni servisa mislim da je na njima velika odgovornost, mnogo veća, nego na nama. Meni se čini danas da su ovi nezavisni mediji imaju daleko veću odgovornost prema građanima i ljubav prema svojoj zemlji i želju da ona bude uređenija.“
I na koncu našeg razgovora, Milanka navodi kako bi trebali imati veći broj novinara koji se bave istraživačkim novinarstvom, što trebalo a priori biti i u interesu države.
„Tu postoje i neki ograničavajući faktori, na primer, sloboda pristupa informacijama. Postoji na papiru, u suštini, na terenu je stvarnost potpuno drugačija. Vi ne možete da dobijete podatke koji su vam potrebni za neku priču. Sve je manje izvještača, sve je manje ljudi koji su spremni da govore o nepravilnostima, kriminalu, nepotizmu, korupciji u svojim sredinama. Iz prostog razloga zato što u proteklih 10 ili 15 godina, oni koji su se osmelili ili su prosto želeli da pričaju da poprave stvari – prošli su loše. Biti novinar je jedna časna i plemenita profesija i mislim da bi mi u budućnosti trebali biti bolji i kao novinarska zajednica i morali bi da definišemo šta je novinar a šta nije. Da biste bili novinar, morate da radite na sebi i da budemo svi mnogo obrazovaniji i mnogo pismeniji, da učimo jedni od drugih i da se podržavamo i podstičemo.
Prema podacima SafeJournalists mreže, 160 slučajeva napada na novinara Zapadnog Balkana iz 2021. godine i dalje nije sudski procesuirano. Od januara do septembra 2022. godine Linija za pomoć novinarima zabilježila je više od 45 slučajeva napada i prijetnji novinarima, kao i drugih oblika kršenja medijskih sloboda. Prošle godine je to bio 61 slučaj kršenja prava novinara/ki u BiH (napadi, pritisci, cenzura, zabrana pristupa informacijama).
