Kada bih krenula da nabrajam sad koliko sam puta doživela seksualno nasilje i uznemiravanje, to bi potrajalo. I bilo bi bolno.
Zato ću umesto toga ostaviti ovde nešto što sam napisala skoro, kada su me napadi panike i anksioznost i depresija i nesanica ponovo posetili.
Kako se zaboravlja?
“Imam tu jednu drugaricu. Ona je jako fina i mnogo je ljudi voli. Ako verujete društvenim mrežama, čak 3567. ljudi. Mislim, 1243. ljudi. Mislim, ne znam koliko ljudi, nismo više prijateljice. Mislim, na fejsbuku. Ali to valjda znači i u stvarnom životu. Mislim, da li ikada zaista prestajete da budete sa nekim prijatelji? Mislim kako se prekida prijateljstvo? Možda se samo stavi pauza, a ta pauza nekad traje zauvek.
Možda više nemam tu jednu drugaricu, ali sam je nekada imala.
Dakle, postoji ta jedna drugarica (mada nismo pričale dugo), koja je kada je čula priču o mom zlostavljanju, tiho i odsutno odmahnula glavom i rekla: “To se nije desilo.”
Imam scenario u glavi koji ponekad ide sam od sebe kad su noći previše duge. Scenario u kom je ja (odvažno) pitam “Zašto mi ne veruješ?”
A ona trepće svojim dugim trepavicama, i odmahuje glavom u neverici, njena ispeglana kosa se njiše, potvrđuje to odbacivanje moje ispovesti zajedno sa njom. Ona me gleda, širom otvorenih očiju i sa osmehom na licu koji preti da me proguta i kaže:
“Zato što ga znam.”
“Ali znaš i mene.”
I ona odmahuje glavom, i njen osmeh govori /ti blesava devojko, zar ne razumeš da ti nikad neću verovati/
“Uvek si bila nasmejana. Rekla si mi kako je fin i kako ti je lepo.”
“Znam šta sam rekla. I znam zašto sam rekla.”
Ona se smeška, a njeni zubi su ravni i beli i ne mogu da prestanem da ih gledam.
“Zašto pokušavaš da mu uništiš život?”
“Ali ne pokušavam. Samo hoću da me razumeš.”
Ona zabacuje kosu, mreška nos u čudu /baš si blesava, kako bih ja mogla da te razumem/
“Samo hoću da zaboravim.”
“Ali kako možeš da zaboraviš ako pričaš o tome?” “Zato što ne mogu da zaboravim.”
Ona se smeje, upire prstom i onda sleže ramenima /kontradiktornost – zar to nije isto što i laž?
Ali trauma je puna kontradiktornosti. Spasiti se znači boriti se, spasiti se znači kompromis, spasiti se znači trpeti, spasiti se znači smejati se i reći ‘baš je fin, mnogo mi je lepo’. Jer svi žele da se spasu. Ali posle tog spasa uvek dođe želja za umiranjem. I nije li to najveća kontradiktornost od svih? Dati sve što imaš da bi se spasao, a onda želeti da umreš?
I želim da zaboravim. Ali ne mogu da zaboravim.
I zato pričam, mislim, pokušavam da pričam jer ne mogu da budem u tome sama. Jer mi je potrebno da neko čuje. Razume.
A ona ne razume. Ne može da razume.
“Zaboravi.” kaže jer ne želi da čuje. Ne može da čuje.
Ali kako se zaboravlja ukus krvi? Kako se zaboravlja takav bol? Kako se zaboravlja kada 9/6/5 godina kasnije i dalje mogu da čujem šlic/ključ/kaiš…
I dalje mogu da vidim zemlju/plafon/krevet
I dalje mogu da osetim/da osetim/da osetim bol/bol/bol
I dalje čujem svoj smeh, ja molim, ja se molim, ja ćutim
Grlo me boli od vrištanja/od ćutanja/od vrištanja
Kako se zaboravlja silovanje?
Kako se zaboravlja kada ti neko oduzme ljudskost? I kad kažem ljudskost mislim na nevinost ali mislim i na ljudskost? Mislim da mislim.
Kako se zaboravlja kada ti neko skine, mislim pocepa, mislim naredi da skineš odeću. dostojanstvo.
Kako se zaboravlja kada ti neko kaže da želi da čuje kako plačeš, kako želi da prestaneš da plačeš?
Kako se zaboravlja težina? Na telu, u telu, na srcu? Kako može da se otrese dodir, mislim sećanje na dodir? Ali to nije dodir, to je nasilje
Mislim, kako se zaboravlja nečija težina, nečije telo na sopstvenom? I svi napori da se odupreš?
Ona priča o njemu. Ali ja se pitam na koga od njih trojice misli?
Kako se zaboravlja kada ti neko kaže da će stati ako zamoliš lepo? Mislim, kada ti neko naredi da zamoliš da ne prestaje?
Mislim, ne znam šta mislim.
Mislim, ova sećanja bole. Ali ova sećanja nisu uvek slike. Mada slike nekad najviše bole. Ova sećanja su i bol u stomaku, i stisak i obraz koji bridi od šamara i krv koja se sliva niz butine I krv na pločicama, mislim na kadi, mislim na pantalonama. Mislim na onim pantalonama koje sam bacila i onda rekla mami da sam ih izgubila. Mislim, to nisu bile pantalone, bio je šorts i morala sam da ga ušijem. Ali to ušivanje je trajalo dva dana jer sam plakala. Kad kažem plakala, mislim povraćala u kupatilu. Kad kažem u kupatilu, mislim tiho. Jer niko ne sme da zna. Na šta tačno misliš? Nosila sam i pantalone i šorts, ali ne znam na koga od njih trojice misliš.
I da, hoću da zaboravim, ali reci mi kako? Molim te, reci mi kako da zaboravim sve ovo?
Ona mi prilazi, osmeh joj je širi nego ikad i kaže: “Ćuti.”
Ali kako da joj objasnim da su mi to i oni rekli?”
*If all the women who have been sexually harassed or assaulted wrote “Me too” as a status, we might give people a sense of the magnitude of the problem.
