Dok se u Italiji jedan performans umjetnik crnogorskog porijekla obračunava s vlastima, u Srbiji imamo drugog – Živko Grozdanić, poznatiji kao Gera , svojim performansom gdje razbija biste danas predsjednika, nekad premijera, Aleksandra Vučića („Alegorija o premijeru“) kao i „satanističkim“ prikazom srpskih pravoslavnih znamenja i ličnosti, danas održava (čitaj provocira) likovnu scenu na teritoriji Srbije. Grozdanić je Akademiju likovnih umjetnosti završio u Sarajevu 1983. godine u klasi Ljubomira Perčinlića; radio kao direktor Muzeja savremene umetnosti Vojvodina, član je ULUS-a od ‘94, a pored nebrojenih kako samostalnih tako i grupnih izložbi, osnivač je i Jugoslovenskog bijenala mladih 1994. godine i Centra za savremenu kulturu Konkordija u Vršcu.
Živko Grozdanić
ZAMISLI.BA: Pored brojnih postavki tokom ranijih godina, a koje su itekako vrijedne pomena i pažnje, pitaćemo vas otkud ideja i inspiracija da se bavite performansom lupanja bisti predsjednika Srbije Aleksandra Vučića, da li je nešto prethodilo tome i na koji način je taj rad prihvaćen od strane kritike.
GROZDANIĆ: Ako sebe stavite u poziciju nekog ko misli o javnom životu, onda se reakcija na one koji ga predstavljaju mora očekivati. Vučić to radi kao predsednik države, što je njegova ustavna obaveza, a moja obaveza je, takođe, obaveza umetnika koji misli o tome i zbog toga sam to uradio. Ja sam samo bio dežurni građanin i postupio sam po pravilima napisanim u istoriji umetnosti. Dakle, da nije bilo Vučića i njemu sličnih, možda tog performansa ne bi ni bilo ili bi on drugačije izgledao. Ne znam.
Predsednik države je predstavnik kojeg su birali neki, ne svi, birači i to je realnost. To znači da je kontrola društva samo jedna od mojih građanskih obaveza, a obaveza preuzeta iz istorije umetnosti je mnogo starija od ovog društva. Ne vidim zašto bih se plašio toga.
Prinuda je bila društvena. Ja sam rizikovao u polju umetnosti, a ne da li će me Vučič videti ili ne. Reakcije na taj lagani performans bile su žestoke. One su pokazale koliko smo mi još daleko od demokratskog društva, odnosno kako su Vučić i njegovi birači shvatili demokratiju koja je za njega/njih nešto sasvim drugo, možda neki oblik posedovanja jednog vremena. On je demokratiju doživeo kao neki lični čin. Njegova ideja o srpskom društvu dolazi iz kombinovanja nekog mita sa novim vremenom u kojem ljudi lete na Mars, to znači bez uvažavanja vremena u kojem živi. On i njegova Srbija imaju neko svoje vreme.
Pomenuti rad ima neko svoje trajanje koje ga možda čini aktuelnim, ali rad pokazuje da smo mi kao društvo zaustavljeni u vremenu koje samo mi razumemo. To (ne)razumevanje istorijskog vremena i samog Vučića uvodi nas u klaustrofobiju gde zaglavljeni tavorimo u prostoru u kojem se sve kreće, samo Srbija stoji.
Kao i svaki rad, tako i ovaj ima nekoliko uloga koje ga čine opasnim za establišment. Ako je Patrijarh za života stekao titulu sveca, onda je to društvo još gore od religije. To društvo vremensku stajanku prihvata kao sudbinu. Ono misli da je u svemu u pravu. Drugi nekuda idu i sve su dalje i dalje. Patrijarh Pavle je bio i civilno biće kad skine svoju uniformu, ali ga je društvo proglasilo svecem i preuzevši tu ulogu, on je postao bezvremen. Kada se jedno društvo indentifikuje sa takvim obrascem, onda ono sve više gubi kritičku moć, a to društvo će nestati. Upravo taj odnos društva je bio tema za moje reagovanje na ulogu crkve koja je postavljala obrasce društvenosti po svome. Svi nesporazumi oko funkcije rada bili su osnovna tema i rada sa skulpturama predsednika Vučića, a reakcije na rad bile su iste kao i sa Patrijarhom. Kritika kojoj verujem je sve ovo prihvatila, a ona koja nije osudila je umetnički rad, a mene nazvala đavolom. Upravo je taj naziv pokazao koliko smo još daleko od ostalog razumnog sveta. Aleksandar Vučić misli da će svojim novim stavovima o svemu, pa i o Kosovu, Srbiju učiniti modernom. Ne, to je nemoguće! Jer dok ima onih koji znaju da je taj čovek bio/jeste član stranke koja isključuje druge, ne može govoriti o Evropi. Ta mesijanska uloga Vučića je prevaziđena i on se mora skloniti van te funcije.
ZAMISLI.BA: Vama su i zabranili da sprovodite svoje performanse. Ima li to veze upravo sa vladajućom garniturom u Srbiji i koliko duboko je politika pustila korijenje i u umjetnost? S druge strane, „napad“ na simbole zvanične religije takođe nije naišao na odobravanje. Da li je umjetnost u Srbiji i dalje simbol za slobodu, kreativnost i kritiku onako kako bismo je mi iz publike definisali ili je podložna uticajima različitih ideologija?
GROZDANIĆ: Meni jeste zabranjen rad u njihovim muzejima, ali nije u mom Geramuseumu i ja sam ga tamo i izveo. Slupao sam biste i tako simbolički slupao Vučića. Aleksandar Vučić je za mene bio sklonjen iz javnog života. Taj prividni sukob pokazao je da je za pomenuto društvo umetnost neka delatnost koja smeta i bez nje se može lepo živeti. Danas kriza u Srbiji pokazuje ko može ići vani, a ko ne; ovde umetnost može biti sve i svi mogu biti umetnici.
Sve estradne zvezde misle da su pravi umetnici. Ta zloupotreba jednog pojma je dramatična. Prave umetnosti odavno nema, proterana je.
Vladajućoj garnituri je ona nevažna, a ovi drugi, opozicija, samo je se sećaju i znaju da tu nečega ima, ali čega, ne znaju. Dakle, nema umetnosti, ona je odavno prestala biti simbol slobode i za njih je život bez nje moguć.
ZAMISLI.BA: Da li vam je iko tražio da uputite javno izvinjenje za svoja djela i stavove i da li biste to i uradili?
GROZDANIĆ: Nije niko ništa tražio, samo su malo gunđali u svojim novinama i to je bilo to. U Srbiji se ljudi izvinjavaju dekorativno. Ovde izvinjenje znači sprdnju. Bojim se da je u Srbiji sve zakasnilo i da se svaka pomisao na normalan život završava na aerodromu – svi koji misle, beže odavde glavom bez obzira.
ZAMISLI.BA: Kako diše konceptualna umjetnost danas, da li je i dalje jedan od najprovokativnijih umjetničkih izraza ili bi se u budućnosti, ili čak i sadašnjosti, neka druga oblast u umjetnosti mogla proglasiti kao najsmjelijim apologetom prava na drugačije, na kritiku, na slobodu mišljenja?
GROZDANIĆ: Prava umetnost negde postoji, ali na Balkanu postoje neke grupe koje spremaju papire i odlaze.
Avangarda ili konceptualna umetnost je prošlost. Umetnici danas umetnost tretiraju kao robu i hoće da budu neko na tržištu, a umetnost o kojoj smo mi učili, postoji još samo u knjigama. Umetnost je upala u zamku kapitala. Ako neko društvo ne zna šta je umetnost, ako nema muzeje, galerije, centre, škole, itd, to društvo gubi identitet i nestaje.
Srbijansko društvo ne prepoznaje umetnost, živi bez nje i tek ponekad, u Imaginarijumu, koristi umetnost kao dekorativnu štafažu. Šta u takvom Imaginarijumu znači stav umetnika o politici i društvu?!
ZAMISLI.BA: Na čemu radite trenutno?
GROZDANIĆ: Danas pokušavam biti kritičan o svemu i pokušavam odbraniti svoju umetnost od novca koji je gotovo sve stavio pod svoju moć.
Danas, ako nema novca nema ni umetnosti.
Za mene je to krah jednog društva koje veruje da je mišljenje umetnika o Kosovu, ili bilo čemu drugom, jalov posao. Iz takve pozicije o marginalizovanju umetničkog stava, pripremam izložbu s kojom ću videti kako ona deluje na zaboravljeno društvo i kako društvo u maloj sredini razume jednu umetnost. Cilj mi je preispitati značenje mojih angažmana unutar lokalne zajednice i može li takva slika pokrenuti publiku. Ja sam ubeđen da jedan umetnički angažman može biti značajan za politiku.
Društvo koje me ne vidi, poseduje neki ozbiljan kvar.
Patrijatrh by Živko Grozdanić
