Незавршено дјетињство

|

Blog

Када се прича о одраслим лицима са развојним потешкоћама, а неријетко и са осталим потешкоћама, обично укажемо на то да су они као дјеца или да су и даље дјеца, јер је њихов развој стао негдје у периоду од дванаест година. У разговору са њима обично не спомињемо неке тематике, обично је то политика, барем се понашамо као да они то не могу да разумију. Још чешће прескачемо да споменемо, а чак и да  помислимо на то да они такође имају потребе за љубављу, под којом мислим на партнерске односе. Јер зашто би и они излазили са дјевојком или момком, износили своје политичке ставове, па чак и радили, када су они само дјеца. То нису ствари којима се дјеца замарају, нити су ствари које би они могли разумјети. Са дјецом се понашамо на један начин, а са одраслима на други. Мада има тренутака када нас изненаде, ураде неку ствар коју дјеца не раде, помогну са нечим око куће, па се ми много трудимо да им кажемо како су нас „позитивно изненадили“, и хвалећи их другима, као да су управо истрчали маратон. С друге стране исто тако нас често изненаде и негативним примјером, па их грдимо тако што укажемо да то не раде добра дјеца.

Да ли је ово оправдано? Зар они стварно имају само дванаест година? Да ли за некога од тридесет година можемо рећи да је дијете? А за неког од педесет година? Зар им није довољно само да се мазе? Зар им треба нешто поред љубави и умиљатости којом их обасипају њихови ближњи? Зар нама треба нешто друго поред љубави?

Сумњам да би ико од нас желио да се окружење према њему стално понаша као да је дијете. Барем ја не бих. Сумњам да је и љубав од ближњих једина ствар коју желимо у животу. Могу да радим пуно ствари, а још више ствари не знам да радим, да не причамо о томе колико ствари не желим да радим. Али ствари које могу да радим и знам да радим, ми на крају дана дају и осјећај постигнућа и олакшања поред умора и фрустрација које сам доживио током рада. И особе са потешкоћама, поготово одрасле особе, имају ствари које могу да раде, које желе да раде, као и оне које не могу, не желе или не знају, као што ти и ја имамо.

Задњу годину сам доста времена проводио у дневном центру за одрасле са потешкоћама. Оно што сам примијетио, јесу фрустрације када они не раде своје смјене у кухињи и спремају храну, јер је некоме пала на памет идеја да би било добро да се почастимо пицом! Узбуђење и посвећеност раду када се научило радити на шиваћој машини. Приче о плановима, жељама и сновима, који су исти као и код свих, имати своју породицу, редован посао и свој дом. Повремене приче о љубавима у другим градовима, љубави које се догоде на путовањима гдје упознају неког и проведу пар дана заједно, те услијед даљине буду осуђене на пропаст. Да ли се вама то икада дешавало? Мени јесте, поготово од када су ме почели сматрати одраслом особом.

Наша грешка није у томе што смо ми свјесни да неко има потешкоће и што покушавамо да се прилагодимо њима, колико је то у нашој моћи. Већина нас и има добре намјере. Оно гдје ми обично гријешимо јесте то када се почнемо према некоме понашати не у складу са годинама те особе, већ у складу са тим која очекивања имамо о њихвим способностима, па  њих сврстамо у дјецу, јер нам некако највише одговарају том узрасту. Наша очекивања их неријетко смјештају у ситуације гдје они чекају или се играју, без осјећаја да могу преузимати одговорност за неке ствари и радити послове. Стручњаци овај процес називају инфантилизација, под којим подразумијевају „третирање некога као да је дијете или на начин који не признаје њихове године или искуство“.

Данас већина нас покушава и труди се да прихвата друге и другачије, поготово лица са потешкоћама. То се и примијети и похвално је да се као друштво трудимо да будемо бољи и напредујемо. Као и код сваког труда ми понекад правимо и грешке, које сам раније и спомињао. Уколико као и ја желиш да будеш инклузивнији можеш да обратиш пажњу на то да не користиш претјерано поједностављен ријечник. Уколико те не разумију питаће те шта мислиш или рећи да те не разумију, као и сви када имају нејасноћа у разговору. Нема потребе да питаш особу поред њих шта је оно што они желе, јер и они могу да те разумију и изразе своје жеље и потребе. Као што не желимо да неко нас сматра мање способним или зрелим услијед неког видљивог знака потешкоће, тако ни ми не требамо друге да сматрамо.

Надам се да сам овим кратким тесктом теби, а и себи, више приближио како да причаш са другима, јер нико од нас не жели да га третирају као дијете послије дјетињства.

 

Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta “Stories to be heard” koji realizuje Centar za mlade KVART kroz aktivnosti portala zamisli.ba.  

Fotografija u tekstu preuzeta uz dopuštenje Udruženje Neven Prijedor.

Komentari