Da se muzičarkom ne rađa nego postaje, opšte je poznata stvar. Odgovori na pitanja zašto onda tako malo žena krene i većina ih posustane usput, te zašto su najčešće pjevačice, su sasvim sigurno kompleksni i iziskuju detaljnu analizu društvenog konteksta u kojem živimo i u kojem nam se (ne)daje prilika da uspijemo. Projekt FEMIX se već duži niz godina bavi ovim pitanjima. Ujedno nastoji kroz različite događaje, internet portal i društvene mreže, promovirati muzičku i raznu drugu umjetnost koju stvaraju žene, koja je zadovoljavajućeg kvaliteta, ali i dalje negdje na marginama.
Dok čitate ovo predlažem da poslušate jedno od FEMIXETA izdanja. Za one koji ne znaju, FEMIXETA je godišja kompilacija ženske muzičke produkcije iz Srbije koju FEMIX izdaje od 2010. godine. U Beogradu tako svake godine zainteresovani mogu besplatno dobiti svoj primerak diska, a bilo ko može takođe besplatno preslušavati ili preuzeti kompilacije online. Poslednje, šesto izdanje nalazi se na bandcamp-u, a svih prethodnih pet slobodni su za download na FEMIXovom sajtu.
Tatjana Nikolić dio je tima FEMIXa i već nekoliko godina bavi se različitim aktivnostima za unapređenje položaja žena u muzici na domaćoj sceni (istraživanjem, zagovaranjem, promocijom, organizacijom različitih događaja). Tatjana je nedavno završila Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, a istovremeno je pokrenula prvi rok kamp za devojčice u Srbiji, ali i našla načina da njen master rad na temu rodnih odnosa na alternativnoj muzičkoj sceni Srbije i regiona bude dostupan široj javnosti. Publikacija je glavni razlog ovog razgovora o kojoj dr. Irena Ristić, vanredna profesorka Fakulteta dramskih umetnosti, piše: „S obzirom na jasno ideološko opredeljenje autorke i činjenicu da su savremene kulturne i muzičke prakse direktno tumačene u širem društvenom i političkom kontekstu, rad nosi poseban značaj za studije u oblasti menadžmenta umetnosti i kulture i nudi čvrstu podlogu kako za aktivistički angažman, tako i za sprovođenje kulturno-političkih mera zasnovanih na podacima. Rad ima praktičnu primenu za profesionalce u domenu kulture, umetnosti i medija, kako bi se pitanja rodne ravnopravnosti uključila u redovne tokove u ovim sektorima, kao i za druge profesionalce i eksperte u oblasti savremene društvene prakse, omladinskog rada i omladinske politike, komunikacije i sl.”
Nije teško ustanoviti disbalans kada je u pitanju rodna zastupljenost na muzičkoj sceni, uopšte. Takav trend, barem po onome što je nama dostupno, evidentan je i na globalnom nivou. Koji su razlozi za takav odnos snaga?
Otprilike o tome sam napisala tridesetak strana. (smeh) Šalim se, ukratko govoreći, neki muzički žanrovi vide se kao muški. Blisko su povezani sa određenim načinom života i ponašanja koji „ne priliče ženama” i zvezdama (muškarcima) koji su te žanrove oličavali prethodnih decenija. Istovremeno, devojke koje pokušavaju da iskoče iz koloseka očekivanja i standardnih rodnih uloga često ili bivaju u startu usmerene na druga interesovanja, hobije i zanimanja, a ako istraju, doživljavaju raznolika negativna iskustva, drugačije su tretirane od svojih muških kolega. Društvo pokušava da zadrži muškarce i žene u sferama koje su „njima namenjene” i da spreči talasanja.
Neka tumačenja svode kompleksne mehanizme patrijarhata na to da su devojke jednostavno stidljivije, uplašene ili da ih bavljenje rok muzikom prosto ne interesuje. Mi se slažemo da su strah i nedostatak samopouzdanja prisutni faktori, ali nama to govori i da postoje okolnosti koje taj strah izazivaju i da su neki procesi umanjili i konstantno umanjuju samopouzdanje devojaka o kojima se govori. Po tom stanovištvu, ne zavisi valjda baš sve od žena samih.
To šta nekoga interesuje a šta ne, takođe je veoma povezano sa time šta bliže i dalje okruženje očekuje, na šta usmerava, šta dopušta i šta nagrađuje. U zanimljivom doktoratu odbranjenom u Geteborgu 2011. govori se o tome da „diskurs (popularne muzike) kao slobode stavlja celokupnu odgovornost na subjekat i zanemaruje značaj moći normi i autocenzure. Diskursi koji naglašavaju potrebu za samopouzdanjem impliciraju da su žene pokorne i slabe, i da je njihova krivica što su nedovoljno zastupljene u nekim javnim sferama. Posledica ovakvih stavova je da žene same stavljaju odgovornost na sebe, a kada je rodna ravnopravnost svedena na promenu ženskog ponašanja, norme popularne muzike ostaju nepromenjene…”
Pozabavila si se isključivo alternativnom muzičkom senom. Zašto baš taj fokus?
Istraživanje se kretalo otprilike u onom domenu u kojem Projekat FEMIX već godinama deluje, koji je meni lično i profesionalno blizak i u kojem imamo dovoljno relevantnog istraživačkog materijala i iskustva da o njemu možemo zasnovano i sa podacima govoriti. Osim toga, moj rad pisan je sa aspekta menadžmenta u kulturi i koristio se pre svega alatom „sociokulturnog ciklusa”, koji nije isti za alternativne muzičke prakse (rok, indi, pank, metal, džez i sl), savremenu umetničku muziku, komercijalnu (narodnjake i zabavnjake) ili tradicionalnu – etno. Granice između muzičkih žanrova i praksi nisu naravno precizne, ni muzikološki ni kulturološki gledano – ova muzika bi na nekim drugim tržištima spadala u popularnu, ali kod nas ona je ipak i dalje alternativa.
Sa druge strane, bilo je važno da se pokaže da iako bi se očekivalo da je seksizam nestao iz muzičkih, kulturnih i intelektualnih krugova, da je u ovim poljima rodna ravnopravnost dostignuta, da su oni simbol demokratičnosti, otvorenosti, emancipacije i društvenog razvoja, ipak i u njima vladaju skoro isti odnosi moći i društvene hijerarhije i nepravednosti, kao i u drugim sferama društvenog života.
Kada govorimo o statistikama, šta su pokazala tvoja istraživanja?
Ukratko, da devojke koje su aktivne i uspešne na alternativnoj muzičkoj sceni u Srbiji i regionu nisu dokaz da ne postoje prepreke i poteškoće za žene u muzici, već izuzetak koji potvrđuje pravilo. One opstaju uprkos preprekama i poteškoćama. Da u muzičkoj industriji neretko postoje predrasude, stereotipi i seksizam prema ženama na sceni i u različitim muzičkim profesijama koji predstavljaju negativno i neprijateljsko okruženje za žene. One su povremeno u komunikaciji svedene na svoj pol, njihov rad i postignuća se omalovažavaju i nipodaštavaju. To su sve elementi mizoginije koja je prisutna u savremenim društvima u celini, pa tako i u sferi muzike. Očekivanja prema mladim devojkama i mladićima su drugačija, sredina se na različite načine ponaša prema njima, postoje dvostruki standardi, a izostaje podrška i slobodan prostor, kako u porodici, obrazovanju, tako i među vršnjacima. U medijima se mnogo ređe vide muzičarke (koje nisu objektifikovane), kao i na festivalskim, koncertnim i klupskim repertoarima, te je manje ženskih uzora koji bi bili inspiracija i na koje bi se devojčice i devojke mogle ugledati. Žene na sceni se od strane medija, publike i organizatora koncerata povremeno vide kao „egzotične” i senzacionalne, što dalje koči njihovu integraciju i veće učešće u muzičkoj sceni. Zato mnoge muzičarke odbijaju da se ističe njihov pol i da se nazivaju „ženskim” bendovima, jer je izraz „ženski bend” koliko deskriptivan, toliko i performativan. Neke muzičarke imaju osećaj, s obzirom da ih nema mnogo, da onda kada nastupaju, govore, sviraju i deluju – to čine kao predstavnice svih žena (u muzici), a to predstavlja opterećenje.
Na analiziranim nedeljnim top listama Radija Beograd 202 pesme u čijem stvaranju ili izvođenju učestvuju žene pojavljuju se u udelu od 0 do oko 25posto, i nikada kao najbolje rangirane. U skladu sa očekivanjima, obzirom na to koliko retko su uopšte u konkurenciji. Na top listama ove radio stanice 88 puta češće čuo se bend sa svim muškim članovima, nego bend sa svim ženskim članicama, a čak osam puta više bend sa svim muškim članovima od benda sa makar jednom članicom, što je zaista neopravdano velika razlika. U emisiji „Gruvanje” na Omladinskom radiju Novi Sad, devojke su činile nešto više od desetine od ukupnog broja članica i članova svih bendova čije su pesme učestvovale na analiziranim top listama, a od 22 benda na listama, 20 je bilo isključivo muškog ili pretežno muškog sastava. U emisiji „Diskomer” na Radiju Studio B, isključivo muških bendova ili kantautora na listama bilo je skoro polovina, jednako koliko i mešovitih bendova, dok je isključivo ženskih bendova ili kantautorki bilo 2 posto. „Gruvanje” i „Diskomer” uključivali su na liste značajan broj sastava sa makar jednom članicom, što je pozitivno iznenađenje, ali broj devojaka koje učestvuju u bendovima na listi je i dalje višestruko manji od broja momaka (jer u svakom od bendova učestvuje prosečno samo jedna devojka, i to najčešće kao pevačica). U sto najboljih pesama ex-yu svih vremena prema listi radija B92 iz 2006. udeo žena u stvaranju i izvođenju bio je 6.5 posto, prema muškom udelu od 93.5 posto.
U televizijskoj emisiji ”Gruvanje” na RTV-u isključivo muški bendovi učestvuju u više od 70 posto sadržaja, a mešoviti u nešto manje od 30 posto, pri čemu je od toga polovina većinski muških, četvrtina ima jednak broj muških i ženskih članova, a četvrtinu čine većinski ženski sastavi. Pojavljivanje mešovitih sastava je, dakle, bilo više nego duplo ređe od pojavljivanja isključivo muških bendova, dok je kantautorka gostovala jednom u pet emisija. U muzičkoj emisiji „Bunt” na RTS-u gostovao je jednak broj muških i mešovitih sastava, s tim što je udeo devojaka u svim bendovima koji su gostovali tek nešto veći od desetine broja svih članova svih bendova. Svi mešoviti bendovi bili su dominanto muški i u emisijama nije predstavljen nijedan sastav sa jednakim učešćem muškaraca i žena. U analiziranim epizodama emisije „Jelen Top 10” koja se emitovala na RTSu i Studiju B prosečan broj isključivo muških bendova bio je trostruko veći od broja predstavljenih mešovitih i ženskih bendova zajedno. Svi mešoviti bendovi bili su pretežno muški, a udeo devojaka u bendovima predstavljenim u emisiji bio je manje od 8%. Ponovo se pokazalo da popularnost i komercijalni uspeh sadržaja negativno utiče na učešće žena, kao u slučaju domaćih muzičkih festivala.
Pokrajinski zavod za ravnopravnost polova je izdavač publikacije koja se temelji na tvom master radu. Da li to znači da su državne institucije svjesne problema čijim rješavanjem se žele pozabaviti?
To je jedna od retkih, da ne kažem jedina, državna (preciznije pokrajinska) ustanova sa zaposlenima specijalizovana i fokusirana na rad u oblasti rodne ravnopravnosti. Deo aktivnosti Zavoda odnosi se i na izdavaštvo. U prošloj, 2016. godini tema konkursa za rukopise bilo je stvaralaštvo žena, što se odlično poklopilo sa mojim interesovanjima i istraživanjem te je moj rad uz još dva, odabran na otvorenom konkursu. To apsolutno ne govori ništa u prilog tome da je kulturna i umetnička scena, muzička industrija, mediji niti festivali svesni koliko ima posla kako bi se dostigla rodna ravnopravnost u njihovim redovima, ali se nadamo da ćemo kroz dijalog i postepen, kontinuiran rad sa njima, na opšte zadovoljstvo i korist doći do značajnijih pomaka. Mnogo su nam svima, na čelu sa državom, puna usta rodne ravnopravnosti za to koliko je malo suštinski razumemo, čast izuzecima. Pritom, koliko znam, čak i Zavodu se smanjuje i budžet i kapaciteti i sve su ograničeniji u svom delovanju. Ove godine eto neće biti promocije publikacija koje su izdali, pa tako ni mog rada, a baš sam se radovala tome. Nema veze, napraviće FEMIX alternativnu u saradnji sa prijateljicama i prijateljima, a vama hvala što tome doprinosite!
Profesorka Milena Dragićević Šešić u svojoj recenziji napominje da ova tema nije ranije naučno obrađivana. Kada pričamo o razlozima, šta je po tvom mišljenju ovu bitnu temu držalo po strani?
Mnogo toga nije istraživano, mislim da je ovo samo jedno u moru pitanja do kojih još nismo došli. Naravno, „pomaže” i to što ovo nije čisto pitanje umetničkog menadžmenta i kulturne politike, nego je intersdisciplinarno, političko, zahvata šira društvena pitanja. Mislim da je takvim temama često teže da se probiju jer svi samo vide one dimenzije koje su njima strane, koje im ne pripadaju (bilo da su u pitanju komisije za naučna istraživanja, za finansiranje projekata, šta god), umesto da se intersdisciplinarnost vrednuje i podstiče. Srećom moja mentorka prof. Šešić je imala puno razumevanja, iskreno se interesovala i hrabrila me, i ona sama istraživala je neke bliske fenomene. Drago mi je i što sam sa svojom komisijom na FDU mogla ozbiljno i konstruktivno da razgovaram o principima i pretpostavkama na kojima se rad zasniva.
Publikacija “Rodni odnosi na alternativnoj sceni Srbije i regiona” izazvala je veliko interesovanje, prvenstveno naših drugarica ali i stručne javnosti. Da li će biti dostupna online radi lakše distribucije?
Hvala na tome, zaista jesu bile baš lepe reakcije i to stvarno znači, to je vetar u leđa. Tek nedavno je izašla iz štampe, još osmišljavamo distribuciju i promociju ali ono što je svakako već poznato jeste da je publikacija besplatna, kako štampani primerci tako i pdf. Vrlo uskoro biće postavljena na www.femix.info odakle će moći da se pdf preuzme besplatno, a takođe svi zainteresovani mogu da se jave i da dobiju svoj primerak poštom (uz pokrivanje poštanskih troškova). U Beogradu publikacije mogu da se preuzmu na nekoliko punktova u gradu. Ono što imamo kao molbu za sve koji žele da dobiju i pročitaju rad jeste da posebno obrate pažnju na „Praktične preporuke za delovanje svih aktera” i urade neku makar jednu, najmanju sitnicu kako bi se omogućilo aktivnije i ravnopravnije učešće žena i muškaraca i ublažili rodni stereotipi u sektoru kulture, umetnosti, medijima, obrazovanju, radu sa decom i mladima ili drugim oblastima. Molimo vas da nam na [email protected] pošaljete makar ukratko svoje komentare, sugestije, utiske i posebno javite koja osoba, organizacija ili institucija po vašem mišljenju treba da dobije primerak. Voleli bismo da ostanemo u kontaktu, i napravimo dalje korake po ovom pitanju zajedno!
Kako teku pripreme za Rok kamp za djevojčice?
Kamp planiramo u julu 2017. godine i to će biti prvi događaj takve vrste u ovom regionu. Nastavljamo sa prikupljanjem sredstava za kamp, kako bi on bio što jeftiniji i što pristupačniji devojčicama iz svih socijalnih slojeva. Dogovaramo lokaciju, termin, kriterijume za učešće, kampanju koja će pratiti kamp i paralelno se učlanjujemo u Girls Rock Camp Aliance, globalnu mrežu sličnih inicijativa. Čim uspešno organizujemo ovaj, prvi u nizu, radujemo se da počnemo sa pripremom sledećeg ili čak sledećih, koji će biti veći, u drugim gradovima, a po mogućstvu i regionalnog tipa i koji će omogućiti devojčicama iz različitih bivših jugoslovenskih republika da se upoznaju i da se povežu.
Pored FEMIXETE, šta nam još preporučuješ za slušanje?
Na moje veliko zadovoljstvo, u ovom trenutku ima dosta toga čime domaća i regionalna scena može da se ponosi. Neka to ovaj put budu novi album „Svet za nas” Sane Garić i u iščekivanju novog albuma, prošlogodišnji „Far Out” In Absentias, različiti zvukovi ali oba baš baš dobra.
