Predložene mere pronatalitetne politike države, između ostalog, vode ka ograničavanju istorijski stečenih prava i vršenju psihološkog nasilja nad ženama.
Obaveza svake države je da unapređuje i štiti ljudska prava, garantovana Ustavom i drugim zakonima. Ovo važi i za reproduktivna prava, čija je autonomija zadnjih nekoliko nedelja pod napadom same Države. Važno je napomenuti da je SFRJ bila treća zemlja na svetu koja je u svoj Ustav unela pravo na slobodu rađanja, što i današnji Ustav naglašava. Međutim, iako je obaveza države da ženi omogući odgovarajuće informacije i usluge, od seksualnog obrazovanja preko dostupnosti zdravstvenih pregleda i ginekoloških usluga, kako bi mogla da se (ne)odluči na rađanje, ona to ne radi, već se bavi ograničavanjem ženskih ljudskih reproduktivnih prava. Drugim rečima, iako su do sada napadi na ženska reproduktivna prava dolazili od strane SPC-a ili klerofašističkih desničarskih organizacija, danas ih vodi sama država. “Porodične šetnje” i “izložbe protiv abortusa” su zamenile državne politike.
Represija umesto rešenja
Prethodne sedmice, na konferenciji za štampu, predsednik nam je poručio da “Srbiji treba više dece ili smo završili kao nacija”. Na ovaj način, on je optužio sve žene u reproduktivnoj dobi za “propast nacije”, umesto da fokus za to pomeri na sistem državnih politika koji se raspada i koji ženama ne omogućava da uopšte i razmišljaju o materinstvu, jer ni same ne znaju kako da prežive. Baveći se problemom “odumiranje nacije”, on je predložio dva ključna “rešenja”. Jedno od njih predstavlja direktan napad na telesnu autonomiju žena i tiče se ograničavanja prava na abortus, a drugo je, koliko besmisleno, toliko i uvredljivo, jer se žensko telo “iznajmljuje” kao pogon za proizvodnju jeftine radne snage i topovskog mesa za nove ratove. Važno je spomenuti da nijedno od ovih “rešenja” nije originalno – prvo je već viđeno i sprovedeno u Makedoniji, na šta su oštro reagovali UN i Evropski parlament jer predstavlja kršenje ljudskih prava garantovano Ustavom te zemlje, a drugo je već bilo deo izbornog programa jedne sprske desničarske političke stranke, poznate po organizaciji “Porodičnih šetnji”, pozivanja na rasturanje Parade ponosa i prebijanja novinarke neistomišljenice.
To nije sve, u februaru ove godine, Ministarstvo kulture i informisanja (a po ovlašćenju Saveta za populacionu politiku Vlade Republike Srbije) je objavilo rezultate konkursa za izradu slogana koji će biti korišćeni u kampanji za promociju mera populacione politike s ciljem podsticanja rađanja u Republici Srbiji. Ovi slogani su nam poručili da je “ljubav i beba sve što nam treba”, kao i da je bilo “dosta reči, nek zakmeči”. Umesto da se novac poreskih obveznika i obveznica, svih građanki i građana Srbije, usmerio na omogućavanje rađanja i odgajanja dece bez paničnog straha da se ta deca prehrane i omogući im se iole bezbrižno detinjstvo, novac je potrošen na organizaciju i nagrade ove sramne kampanje. Ljubav i beba nije sve što nam treba, jer ljubav ne može da zameni desetine hiljada dinara koliko je mesečno potrebno za brigu o bebi. Slogan “dosta reči, nek zakmeči” je još uvredljiviji, jer nam doslovno zapušava usta da govorimo o nesposobnosti države da vodi razumne i delotvorne politike planiranja porodice.
Napad na Ustavom garantovano pravo na slobodno odlučivanje o rađanju, i posledično, prekid trudnoće, sproveden je idejom da će abortusi od sada moći da se obavljaju samo po strogo definisanoj proceduri, samo u “ovlašćenim” institucijama. Dok se s jedne strane, radi na tome da se, ako ne zabrani, onda abortus što više onemogući, s druge strane se ne radi na tome da se drugi metodi kontracepcije učine dostupnijim. Posledica ovakve prakse je da cena legalnog i “ovlašćenog” abortusa raste, pa se žene sve češće odlučuju na ilegalan i rizičan abortus, rizikujući svoje zdravlje i svoj život.
Ovaj “recept” nije nov – iako je odluka o legalizaciji abortusa donešena još tridesetih godina prošlog veka na Kongresu Jugoslovenskih lekara u Beogradu, on je legalizovan tek 1951. godine, ali samo u slučajevima silovanja i ukoliko je ugrožen život deteta i majke (do potpune legalizacije abortusa, kakva nam je danas poznata, dolazi tek sedamdesetih godina) i od tad abortus ostaje jedina medicinska intervencija koja se naplaćuje, što predstavlja simbolički (ali i ekonomski) vid kažnjavanja žene koja odluči da trudnoću prekine. Sedamdeset godina kasnije, abortus se i dalje naplaćuje, uslovi u državnim, za abortus “ovlašćenim”, bolnicama su loši, a procedure kojima se žene “ohrabruju” da po svaku cenu zadrže dete, kao i psihološki pritisak lekara, su sada podržane od strane same Države. Iako nam je naglašeno da “niko nikome neće nikakvo pravo da uskrati”, primoravanje žena koje su već donele odluku o prekidu trudnoće da svoju odluku preispituju u razgovoru sa “stručnjacima” i očekivanje da se predomisle slušajući otkucaje srca na ultrazvuku, predstavlja psihološko nasilje i ozbiljno dovodi u pitanje poštovanja Ustavom garantovanog prava da žena sama odlučuje o rađanju.
Ukoliko ovo “rešenje” zastrašivanja i primoravanja žena ne urodi plodom, Država nam nudi i novčanu “nagradu”, ukoliko se “ostvarimo kao majke” i “razumemo koliko su deca potrebna”. Za prvo dete će majke dobijati jednokratnu pomoć od 100.000 dinara, iako ova suma jedva pokriva neophodna sredstva za dvomesečnu brigu i negu novorođenčeta. Za svako drugo dete će se dobijati mesečna pomoć od 10.000 dinara, a za treće 12.000 dinara. Za svako četvrto dete će se izdvojiti pomoć u ukupnom iznosu od 18.000 evra. Iako ovi novčani iznosi deluju veliko, s obzirom na to da je polovina odraslog stanovništva Srbije 2016. godine imala (ukupne raspoložive) prihode manje od 213 evra, a tri četvrtine su imale prihode manje od 312 evra, ova pomoć, ukoliko nije jednokratna, važi samo do detetove navršene desete godine. Iako nam slogani za podsticanje nataliteta sugerišu da bebe žive od ljubavi, deca posle navršene desete godine i dalje moraju da jedu, da se obuku, da imaju krov nad glavom, da se školuju. Ovi “paketi” će koštati Državu dvanaest miliona evra, i nesumnjivo će olakšati materinstvo nekim majkama, međutim, oni nisu dovoljni. Neophodan je sistemski odgovor koji će delovati mnogo šire i dugoročnije od trenutne finansijske pomoći – neophodno je da se ženama omogući da same odgajaju decu od svog rada, a ne da zavise od finansijskih pomoći države ili volje oca, pogotovo ako imamo u vidu nespremnost države da se nosi sa sve većim brojem neisplaćenih alimentacija.
Ko ne čini naciju prema pronatalitetnim merama
Iako nam ove pronatalitetne mere sugerišu da su “za dobrobit cele nacije” one se, kao i pronatalitetni diskurs generalno, ograničavaju samo na neke žene. To su, po pravilu, žene koje su u braku, heteroseksualne, srpske etničke pripadnosti, nepostojeće srednje klase. Žene koje nisu u braku se suočavaju sa brojnim poteškoćama ukoliko se odluče na usvajanje, te je ovaj vid “ostvarivanja” sistemski onemogućen. Veštačka oplodnja ovim ženama nije dostupna, osim ukoliko nemaju novca da je same finansiraju. One žene koje imaju decu, a nisu u braku, već su samohrane majke, pored toga što su najranjivije kada je reč o riziku od siromaštva, bivaju stigmatizovane i omalovažavane, kao i njihova deca, koja se vide kao nepoželjna i bivaju diskriminisana.
Žene sa invaliditetom neretko nemaju čak ni pristup standardnim ginekološkim pregledima a kada postanu majke, suočavaju se sa sistemskim nedostatkom socijalnih mreža podrške i stručnih službi, koje bi im pomogle u odgajanju dece.
Žene drugačije seksualne orijentacije od heteroseksualne, iako imaju reproduktivni potencijal i neretko i želju za materinstvom, kao majke nisu pogodne – pre nekoliko godina je poslanik u Skupštini Srbije, Marijan Rističević, izjavio su „lezbejke najopasnije, zbog toga što su najkrivlje za pad nataliteta. Za razliku od pedera, koji jesu zlo, ali ne ugrožavaju natalitet, lezbejke bih sudski gonio…“.1
Za žene različitih nacionalnosti, a pre svega Romkinje i Albanke, ovaj pronatalitetni diskurs ne važi, već se na njih “primenjuje” kontrola rađanja, jer one ugrožavaju etničku čistoću nacije i dovode do “fizičkog smanjenja granica” same Države. Kao što smo mogli da čujemo u januaru ove godine, njihova odluka o rađanju, paralelno sa odlukama žena većinske nacionalnosti da ne rađaju, dovela do toga “da smo izgubili Kosovo”.
Slična logika razmišljanja se primenjuje i na siromašne žene, jer, iako njihovo “ostvarivanje” ne “preti” suverenitetu državnih granica, ono preti ekonomskoj stabilnosti – na njih se gleda kao na parazitsku klasu koja “karijerno” rađa, pri čemu se na ovako viđeno “štancovanje” dece gleda kao na materijalno obezbeđivanje ovih “sebičnih” majki. Žene koje ne žele da rađaju, bivaju stigmatizovane kao “razmažene” i motivisane “hedonističkim obrascem života”, iako je odluka o nerađanju sasvim legitimna i zakonski regulisana odluka.
S obzirom na sve navedeno, postavlja se pitanje da li je ovde reč o politikama planiranja porodice koje će svima onima koji to žele omogućiti da budu roditelji ili je reč o pronatalitetnim politikama čiji je jedini cilj da se poboljša brojno stanje nacije po svaku cenu (pa čak i cenu dostojanstvenog života koji zadovoljava elementarne egzistencijalne potrebe) radi reprodukcije jeftine radne snage ili topovskog mesa za nove ratove.
Pronatalitetne politike vođene na ovakav način predstavljaju direktan napad na sve žene, bez obzira da li one žele da budu majke ili ne, jer ih svode na inkubatore i ograničavaju im Ustavom garantovana ljudska prava. Ukoliko država zaista želi da “radi” na povećanju nataliteta, ona mora da nađe način da omogući dostojanstveno rađanje i odgajanje dece. Jer čak i ako uspeju da nas nateraju da rađamo, u ovakvom neprijateljskom okruženju za nas kao žene i za našu decu kao ljude, i dalje će većina roditelja, prvenstveno razmišljajući o tome kako da svojoj deci obezbedi dostojanstven život, tražiti način da tu decu, što pre, pošalje van Srbije.
