4. maja 1980. imala sam šest i po godina. Bila je nedelja sa svadbom u komšiluku, moj stric se ženio. Blistav majski dan, prostrani šator u dvorištu treće kuće od moje, domaći ambijent i svi rođaci i susedi na jednom mestu, u najlepšem raspoloženju.
Svadbeni ručak samo što je bio počeo, kad je moja tetka koja je otrčala preko puta svojoj kući da popravi šminku i promeni toaletu, ubrzo dotrčala nazad uplakana grcajući slomljenim glasom: „Umro je Tito!“
Muzičari su bacili instrumente, doslovno su ih isputili iz klonulih ruku. A samo minut pre bezbrižno sam trčkarala oko njih i preskakala kablove i vrtela traku od krep papira koju mi je deda skinuo s dekoracije svadbenog venca na kapiji. Kontabas je tupo odzvanjao na utabanoj zemljanoj stazi tik pored mojih nogu.
U tišini i slow motion-u sam posmatrala kako se prašina koju je podigao bačeni kontrabas hvata po vrhovima mojih novih cipelica. Moja haljinica, mašna u kosi, moje čarapice s karnerima, moja roza traka od krep papira, moj deda, lep i obrijan sa štucovanim brčićima i zlatnim zubom, u beloj košulji s kratkim rukavima ispeglanim na ivicu, prednjim džepom kroz koji se provide crvene i plave novčanice spremljene za muziku i fotografa, moja baba u cvetnoj haljini s hladnom trajnom, moje rođake s tortama, moje komšije s čuturama i flašama vina i rakije okićenim majskim cvećem, mlada s velom i minivalom crne kose i mladoženja sa šiljatom kragnom nove košulje, plavim očima i rumenim usnama, među ružama od papira, balonima i Titovom slikom u pročelju stola…
Sve te slike se nižu kao slajdovi, a kroz filter starog snimka mog sećanja mi se sada čini kao da je ta ista prašina tada padala po svima nama.
Kada sam sledećeg trenutka podigla pogled, videla sam uplakana lica i čula ridanje. Zbunila sam se i priznajem da sam pokušala i sama da plačem. Malo sam se upinjala, ali kad sam shvatila da ne ide, odustala sam. Onda sam se zabrinula da se svadba neće nastaviti pa sam potražila dedu i pitala ga: „Deda, hoćemo li da jedemo tortu?“ Deda se malo namrštio i tiho, ali odsečno mi rekao: „Ćuti“. Uzeo me je za ruku i poveo kući.
Hodali smo u tišini jer je on bio zamišljen i kao zabrinut, a ja malo ljuta na njega pošto mi nikada ranije nije rekao da ćutim. Kako je moguće da ćemo propustiti svadbenu tortu, pitala sam se.
Kad smo stigli kući opustio se i počeo da brblja i smeje se kao i obično, pa mi je laknulo.
Posle smo gledali na televiziji maratonske ceremonije opraštanja, sahranu, strane državnike u povorci i na tribinama, uplakan narod i specijalne emisije posvećene Titu, njegovoj slavi i veličini. Sve mi je to bilo dosadno i jedva sam čekala da prođe, pa da opet emituju uobičajen program i crtane filmove.
