Divan dan. Ljudi putuju na posao. Putovao je na posao i Milenko Pudar iz Banja Luke. Radio je kao deminer čitav svoj život spašavajući druge. Život mu je svakodnevno bio u „torbi“. Bio je i dijabetičar. U toku vožnje dobio je napad i izgubio kontrolu nad vozilom.
Odjednom muk. Na društvenim mrežama pojavljuje se snimak saobraćajne nesreće koja se dogodila u mjestu Grabovica na magistralnom putu Jablanica – Mostar.
Sam po sebi snimak je uznemirujući, ali komentari koji dolaze od momka koji je snimao su više užasavajući i razočaravajući za čitavo društvo. Momak komentariše da Pudar u alkoholiziranom stanju „krivuda“ cestom i u jednom trenutku govori „eno ga, zabiće se u autobus“.
Milenko Pudar zatim udara u autobus. Muk. Na licu mjesta je preminuo. Suvozač iz automobila koji je pratio Pudara prilazi i dalje snima, smije se, govori da od vozača nema ništa, da je šehid. Ono što posebno uznemirava je to da je video snimak išao uživo na društvenoj mreži Facebook.
Gdje smo se zapravo izgubili? Gdje nam je nestala ona ljudskost iz 2014. godine kada su svi udruženo pomagali jedni drugima, ne pitajući za vjeru i naciju. Spašavali smo jedni druge. Kupovali jedni drugima hranu. Pomagali u opremanju.
Sve do jednom.
Ne kažem da drugi ljudi ne bi pomogli nesrećnom Milenku. Samo su se pogrešni ljudi našli na pogrešnom mjestu. Ljudi bez emocija i empatije. Ljudi kojima je bitna instant slava.
Momak iz Tešnja uhapšen je nakon snimka. Uhapšen je zbog nepružanja prve pomoći.
Ono što je mogao uraditi sigurno bi mu spasilo život. Amblendovati. Svirati. Ali ne. Bitnije je očigledno snimati i smijati se nesreći.
