Sa aktivistom i novinarom Daliborom Tanićem razgovarali smo o položaju Roma i Romkinja u Bosni i Hercegovini, predrasudama, diskriminaciji, osnosu institucija prema romskoj zajednici te izazovima s kojima se suočavaju Romi i Romkinje u svakodnevnom životu, njihovoj borbi za vidljivost i borbi protiv institucionalne diskriminacije.
“Dajte roditeljima posao, dostojanstven stan i minimalne uslove za život i nestaće svi projekti za obrazovanje Roma. Kada se tako nešto desi, onda se desi i jedna Dalila Ahmetović, koja je magistrica saobraćaja i danas radi kao inspektorica saobraćaja u Općini Kakanj. Ili dobijete jednu Selmu Selman, našu čuvenu umjetnicu čija je umjetnost proslavila BiH širom sveta.”
Koji su najveći izazovi s kojima se suočavaju ljudi iz romske zajednice u BiH?
Izazova je puno i uglavnom su posledica duboko ukorenjene diskriminacije, predrasuda i rasizma. Ako na ovo dodamo tešku ekonomsku situaciju u zemlji, kompleksno uređenje, nakaradni ustav koji je generisao društvo nejednakih prilika, shvatićemo da je Romimam zapravo najveći izazov preživeti svaki novi dan. Ljudi moraju shvatiti jednom da su Romi deo identiteta ove zemlje i da su građani i građanke ove zemlje. To stalno ponavljam. Kao građani i građanke zaslužuju podjednake prilike za posao, obrazovanje, učešće u politici. Upravo se ovde ukrštaju diskriminacija, rasizam, predrasude s jedne strane i društvo nejednakih prilika s druge. Romima je teško da dobiju priliku recimo za posao u zemlji gde postoje ogromne razlike unutar istog etničkog korpusa jednog od tri konstitutivna naroda, jer sa sobom nosi dodatni teret predrasuda. “Romi neće da rade.” Ko kaže? Stotine ljudi koji širom BiH sakupljaju sekundarne sirovine su dokaz da je prethodna tvrdnja predrasuda, a nikako činjenica. Ovakav model se ponavlja i u drugim oblastima. Dakle imamo jednu čitavu stigmatiziranu etničku zajednicu, ne pojedinca, već zajednicu koja živi u društvu nejednakih prilika. Treba li veći izazov?
Kakav je odnos sistema i institucija prema Romima?
Institucionalna diskriminacija prema Romima i svim ostalim nacionalnim manjinama je evidentna i potvrđena presudom Evropskog suda za ljudska prava u sudskom predmetu „Sejdić i Finci protiv Bosne i Hercegovine“. U konkretnom slučaju, a kada su Romi u pitanju, zalaganje države je uglavnom deklarativno i sve ono što je do sada konkretno urađeno i što se trenutno radi kako bi se unapredili uslovi u kojima živi ova nacionalna manjina su inicijative koje dolaze s nekog mežunarodnog nivoa. Poslednja od njih, Deklaracija potpisana u Poznanu, obavezala je potpisnice ovog veoma važnog dokumenta, uključujući i Bosnu i Hercegovinu, da će sprovoditi konkretne aktivnosti koje će poboljšati život Roma u BiH. S druge strane, Izveštaj Evropske komisije iz 2020. godine o Bosni i Hercegovini koja je pre 5 godina podnela aplikaciju za članstvo u EU, upozorava na činjenicu da su Romi i dalje najugroženija nacionalna manjina u BiH, te da je trend diskriminacije u mnogim oblastima, uključujući zapošljavanje, zdravstvo, obrazovanje široko rasporstranjeni. Smatram da se iz navedenog može doneti vrlo jasan zaključak.
Da li se u dovoljnoj mjeri vodi briga o ispunjavanju zakonslih obaveza i obaveza preuzetih ratfikacijom medunarodnih konvencija?
U prethodnom pitanju sam delimično odgovorio. Dodao bih samo da je pandemja koja traje gotovo dve godine, dodatno uticala na budžet koji je neophodan kako bi se ispunile obaveze, a tu pre svega mislim na Poznansku deklaraciju. Primera radi, jedan od ciljeva je stanovanje, odnosno legalizacija, ili izgradnja objekata dovoljno funkcionalnih i pristojnih za život. Naravno, za ovo je potreban novac. Isto tako, postoje ciljevi gde jednostavno novac ne može pomoći i tu uzimam nediskriminaciju kao cilj. Tu treba menjati neke druge stvari, koje su posledica nečeg što sam u prvom pitanju spominjao, a to je borba protiv duboko ukorenjene diskriminacije, predrasuda i razizma. U borbi protiv ovih pojava, novac ne pomaže.
Kakav je odnos institucija vlasti pri zapošljavanju Roma?
Ponovo bih se vratio na Poznansku deklaraciju u kojoj je kao prvi cilj, jasno zacrtano da treba povećati stopu zaposlenosti Roma i Romkinja u javnom sektoru sa procentualnom zastupljenošću njihove proporcionalne zastupljenosti. Prema procenama, a koje se navode u poslednjem izveštaju Evropske komisije o BiH, negde oko 50 hiljada Roma živi u našoj državi. Kada bi se ispoštovao ovaj cilj, onda bismo u svakoj lokalnoj samoupravi videli makar po jednu pripadnicu, ili pripadnika romske nacionalne manjine. Koliko je meni poznato, taj broj se trenutno meri u promilima, ili gotovo ni ne postoji šta da se meri.
Koliko je značajna podrška zajenice kada mladi Romi i Romkinje ulaze u proces obrazovanja i/ili pronalaska posla?
Podrška nije značajna, ona je neophodna i od krucijalne važnosti kada dođe do prelomnih momenata. Ljudi moraju shvatiti da nije ni detetetov izbor nije da napusti školovanje, a još manje negovog roditelja. Entuzijazam koji se veštački generiše nekakvim projektima, užinama, stipendijama, ruksacima i knjigama traje koliko i neki projekat. Sistemski se mora dati podrška I za tako nešto nije potreban projekat, već čuvena političa i društvena volja koja će stvoriti jednake priliki za obrazovanje. Dajte roditeljima posao, dostojanstven stan i minimalne uslove za život i nestaće svi projekti za obrazovanje Roma. Kada se tako nešto desi, onda se desi i jedna Dalila Ahmetović, koja je magistrica saobraćaja I danas radi kao inspektorica saobraćaja u Općini Kakanj. Ili dobijete jednu Selmu Selman, našu čuvenu umjetnicu čija je umjetnost proslavila BiH širom svjeta.
Koji si najčešći izazovi i problemi s kojima se romske porodice suočavaju u našem društvu generalno?
Kada sam ranije govorio o generatorima svih izazova sa kojima se romska zajednica svakodnevno susreće, rasizam, diskriminacija i duboko ukorenjene predrasude, istovremeno sam mislio i na ono što proizvode. Vrlo je jasno zašto se počev od Dekade inluzije Roma koja se sprovodila od 2005-2015. insistiralo na poboljšanju četiri oblasti: obrazovanje, zapošljavanje, zdravstvena zaštita i stanovanje. Ovde je nastala i čuvena sintagma “krug siromaštva” iz kojeg Romi još uvek ne mogu izaći. Ako je neko nedovoljno obrazovan, onda nije konkuretna radna snag ana tržištu, pa tako ne može naći posao, kada nema posla, nema ni novca, kada nema novca, nema ni adekvatnog stambenog prostora, a ni zdravlja. Iz ovoga se teško izlazi, pa se nakon toga pristupilo tzv. holističkom pristupu u kojem se recimo obrazovanje i zapošljavanje rešavaju zajednički. Kakve će rezultate dati ovakav pristup, tek treba da se vidi. U međuvremenu, romska zajednica ostaje najugroženija, najstigmatiziranija i najsiromašnija nacionalna manjina u BiH.
Koji je ispravan način reagovanja na slučajeve diskriminacije orema osobama s invaliditetom?
Jezik je sredstvo komunikacije, sredstvo kojim artikulišemo naša osećanja i jedan od načina kako doživljavamo svet oko nas. Mi na potpuno dva različita načina doživljavamo i formiramo stav kada čujemo kolokvijalne, ili čak krajnje neprimerene izraze za osobe s invaliditetom i kada čujemo izraze koji su preporučeni. S obzirom na to da se između ostalog bavim i komunikacijom, uticajem jezika i promenama koje proizvodi jezik, uveren sam da je pravilno korištenje jezika, odnosno upotreba preporučenih izraza za osobe s invaliditetom, prva linija odbrane I način kako da se borimo u slučajevima diskriminacije prema osobama s invaliditetom.
